Slava Rosandić | Tako prirodan...

Nekoć - 

… potrpah ti 

pohabane riječi 

sve u voćem zarumenjenu košaricu 

kutijicu očiju 

i punašnih ti usta 

oh! to bješe

tako sočno, tako voćno…

Usto

videć' kako Riječi koje 

izusti ti

nisu blagoslov

nit' čudesa…

Riječi gole

bjehu tek prokletstva.

Laži, 

laži…

laži…

Ali njihov okus, sukus, nektar – 

tako MAMI!

tako DRAŽI!

Reče: „TRAŽI!!!“

povazdan 

svejednoć - 

njihov poredak me 

smućuje i … 

BLAŽI.

Svrnuh pogled 

na te uhodnike

izlaz nisu, 

obzor nisu;

IPAK!

sve što pojmim 

sve što tičem 

lako, lako – 

ljubavlju zar sričem…?!