Lucijana Živković | Rašomon

DANICA

Bila sam već nekoliko godina udovica kada se moj sin Marko oženio. Čekala sam da osnuje svoju obitelj pa da budem i ja slobodnija. Jer ne znam biti sama, trebam nekoga da me upotpuni. Iako je sin kupio stan u istoj zgradi na prvome katu, mladi nisu ono što sam htjela svakodnevno kod sebe. Odlučila sam se za izlaske ne bi li pronašla srodnu dušu. Iznenadila sam se jer sam već nakon dvije kave u obližnjem kafiću upoznala Mirka. Samac, zgodan, mojih godina. Zbližile su nas iste teme i brzo smo počeli vezu. Sin je u međuvremenu otišao raditi u Irsku pa sam ne želeći prigovore i s te strane bila slobodnija.

Bilo je lijepo opet proživljavati emocije ljubavne veze. No ne kao nekad, slijepo i naivno. Jer mladost nosi svoje, a zrelost svoje. Da ne gubimo vrijeme, Mirko se doselio k meni. I potrajalo bi to tko zna dokad, ali slučajnost je sve promijenila.

Predvečer, dok bih ja spremala večeru, Mirko je znao skoknuti s prijateljem na pivo. Tu večer mi je jelo malo zagorjelo i otvorila sam prozor da se izrači. Usput bacih pogled na parking ne bih li vidjela Mirka, ali njega nije bilo. Kako? Pa sad je izišao? Kako je brzo nestao?

No drugi dan kad je otišao, odlučila sam otkriti o čemu se radi. Kroz kuhinjski sam prozor motrila dugo, dugo - no njega nije bilo. Sumnja se uvukla u mene, ali ga nisam ispitivala. Neću biti kao supruga. Slobodni smo. No kada je sutradan ponovno izišao, ja se polagano u papučama šuljah za njim stubištem, skroz uza zid da me ne opazi ako se okrene. I već sam htjela odustati kad on pozvoni na vrata u prvome katu. Vrata stana moga sina. Vrata se odmah otvore i jedna ga ruka obgrli i povuče u stan. Jedva sam došla natrag. Što sad? Nakon par trenutaka razmišljanja skupim Mirkove stvari u torbe i iznesem pred vrata. Više ga nisam vidjela.

Sin je nakon nekoliko dana stigao kući. Ne znam kako je doznao niti ću ga pitati. Ne zna ni on da ja sve znam. Ne znam krivi li me što sam Mirka dovela u našu blizinu. No krivo je meni, najviše.

MIRKO

Ne znam što bih ja tu bio kriv?! Ženskar sam, ne bježim od toga. Nisam se ženio jer sam htio imati žene koje hoću, koliko hoću i kada hoću.

Danica je bila česta gošća u kafiću gdje sam „lovio“. I postala je lovina. Brzo smo se upoznali. Bila je udovica, sin je oženjen i nije bilo prepreke za našu vezu. Uskoro je ponudila da se preselim k njoj. Zašto ne? Upoznao sam i snahu s djetetom. Mala je bila lijepa.

Sve je već predugo trajalo za moje navike i ukus. Popodneva sam počeo provoditi s prijateljem na piću u kvartu. Provjeravao sam ima li koja nova ženska, vrijedna truda. Jednom, na povratku u stan, sretnem na ulazu njezinu snahu kako se muči s kolicima i djetetom. Pomognem joj, a ona mi ponudi kavu. Prihvatio sam. U stanu sam je malo bolje promotrio dok je poslovala oko kave i djeteta. Zaključim da je zgodna i svakako vrlo mlada, neiskusna i nesigurna. A iznad svega vrlo usamljena, što mi potvrdi u razgovoru.

Sutradan kupim kavu i odnesem joj da se odužim. I ostao sam malo duže. Danici rekoh da idem na pivo i ona povjerova. A ja s četvrtog na prvi kat k Teni.

Uskoro smo razmijenili brojeve mobitela pa smo počeli slati poruke jedno drugom. Danici nisam ništa rekao. Tajno viđanje s Tenom podiglo mi je adrenalin i osjetio sam se mlađim. Naviknula se na moju pažnju. Tu i tamo promišljao sam što će biti kad se Marko vrati, ali sam brzo zaboravio te misli dajući prednost oni slatkim maštarijama o Teni koje bi hrpimice nicale u mojoj glavi.

Bilo je dobro i bilo bi i dulje da mala smotanka nije stisnula krivu tipku na mobitelu i poruku namijenjenu meni, poslala svojem mužiću. Naime, pisalo je da siđem, da me čeka na večeri. Pametnom dosta. Muž je shvatio i bio je to kraj moje avanture. Ne trebaju mi drame. Žene volim dok su dostupne i ne prave probleme.

Samo ne znam kako je Danica shvatila sve. Kad sam se vratio gore, našao sam stvari pred vratima. Dobro. Odlazim iz kvarta. Mijenjam „lovište“. Otkriven sam. I zašto da se okrivljujem? Nisam nikome učinio zlo, zar ne?

TENA

Marko je otišao u Irsku. A tek smo se oženili. Vrijeme sporo ide, ne znam što bih sa sobom. Čitav dan s djetetom, idemo u šetnje, ponekad s mamom na kavu i to je moj život. Nisam znala da će mi muž toliko nedostajati. Samo da je tu, da čujem njegovo disanje u noći. Stan je pust bez njega. Zato smo Mila i ja često u šetnji. Jednom, kad smo se vraćale kući, na stubištu nas zatekne Mirko, svekrvin prijatelj. Ugodnoga glasa, pa i stasa, iako malo stariji. Ponudi pomoć oko kolica, a ja ga više iz pristojnosti negoli želje, pozovem na kavu u nadi da neće prihvatiti. No on pristane. Uopće ne spominje svekrvu i njihovu vezu, a ni ja. U stanu se malo ogledavao pa me ispitivao kako mi je samoj, kako se snalazim. Razgovor bijaše površan jer nismo imali zajedničke teme, nismo se dovoljno poznavali te on uskoro - ode.

Kuham, kad zvoni na vratima. On je. Nosi kavu. I što da kažem? Pozovem ga unutra. Uskoro je tu svaki dan popodne u određeno vrijeme. Milu odvezem mami pa u nabavu za kuhanje. Hvali moja jela. Jedno vodi drugom. Utješio me je, ispunio vrijeme i popunio prazno mjesto u kući. U mobitelu njegovo ime odmah iza Markovog. Sama se sebi opravdavam iako znam da nema opravdanja za moj postupak. Ali treba mi netko i to je slučajno Mirko. Bio je blizu. Šaljem mu poruke kad ga duže nema k meni. I trajalo bi to tko zna do kada da nisam u žurbi poslala SMS na krivi broj: Marku umjesto Mirku. „Dođi dolje, čekam te na večeri“ glasila je poruka koju je Marko odmah shvatio. Nazvao je s pitanjem: „Koga čekaš?“ Ja sam se izgubila u objašnjenjima i to je bio kraj. Ni mirenja nisu pomogla, samo su još više zacementirala njegovu odluku. Vratila sam se kući. Vodimo sud za skrbništvo.

Mirka nisam više nikada vidjela.

MARKO

Htio sam joj osigurati dobar život, kada malo uštedim da dođu obje živjeti sa mnom u Dublin. Radovao sam se tome. Ispočetka smo se čuli svaki dan, a onda sve rjeđe. Znao sam da je mama blizu, da će im pomoći ako treba i nisam se bojao. Radio sam pun nade u bolju budućnost za našu malu obitelj.

Ali jednog dana predvečer stigne mi poruka od Tene: „Dođi dolje, čekam te na večeri.“ Znam da nije za mene. Počnem mozgati i sine mi: Mirko! Sigurno je stisnula krivo jer bismo u imeniku trebali biti navedeni jedan za drugim. Nazovem je i pitam tko joj dolazi na večeru. A ona se izmotava i upada u sve dublje laži. Shvaćam. Ne voli me toliko da može čekati. Uvjerava me da počnemo ispočetka. Ne mogu i ne želim čitav život temeljiti na laži. Povrijeđen sam i neću samo tako prijeći preko toga.

Vodimo parnicu za skrbništvo. Žao mi je samo moje Mile.