Sanja Krušelj | Bože, čuješ li

Topla suza

pada niz obraza, 

topi se na dlanu

izbrazanih nespokoja. 

U sumraku tišine 

čujem plač djeteta, 

odzvanja tiho

kao molitva. 

Bože, čuješ li? 

jecaje što dopiru

kroz maglene daljine

u promrzloj hladnoj

noći, 

dok ozeble dječje ruke

lutaju, 

tražeći topli dom. 

Nije krivo

djetinjstvo njegovo

u nepovrat izgubljeno

u hodnicima tuđih ideala, 

dok njegove suze sakrivene

istapaju se u maski srama. 

Bože čuješ li? 

vapaj njegove samoće 

na zgarištu

izgubljenih nada.

Samo je molitva ostala

u tami beskraja, 

ponesi ga u njedra

moje duše.

Da ga uljuljam 

u svoje uvale

kao majka

izgubljeno čedo.