Jutarnje sunce me probudilo na nepoznatom mjestu. Nakon doručka koji me dočekao na starinskom, metalnom klimavom stoliću na terasi, mirisna kava je bila ugodan početak dana i šetnji. Intuicija mi je govorila da se nalazim na otoku. Ali, kojem? U ovo vrijeme ribari bi se vraćali iz ribolova, ali na molu nije bilo nikoga. Nije bilo ni ljudi ni čamaca.
Nisam mogao pronaći mobilni telefon, ali to mi se nije važnim u situaciji da nemam pojma gdje sam i kako sam se tu zatekao. Činilo mi se glupim pitati ljude na maloj terasi kafića – čujte gdje ja to jesam? Na nadvratniku omalene kuće, koja je na fasadi nekako drsko nosila ishlapjelu žutu boju, ugledao sam poštarski logotip. Unutra je bila službenica, mlađa, velikih očiju - Dobar dan! Budite dobri i recite mi koji je broj vaše pošte? –
- Mislite, ovdi na otoku, je li?
- Da, baš tu. Trebam javiti prijatelju koji voli pisati pisma adresu i sve generalije. – Mala laž, ali u ovim okolnostima mi se činila prikladnom.
- Razumin, nema problema. Evo van, da ne morate pamtit. – Pružila mi je papirić sa 5 znamenki. – Taaako. Da ne rečete da smo mi na Silbi vaki i naki. Pismo će van prvo u Zadar, onda će ga razvrstat i ako je vanka sezone, onda je tu drugi, treći dan. Ne znan početnu poštu pisma, ali zna se to razvuć i na četri, pet dani. Ako je jak vitar ili u zimu, onda i više.
- Gospođice, jako sam vam zahvalan, oprostite kako vam je ime!? Ja sam Igor.
- Ja san Filomena, ali dugo je to. Svi me zovu File, morete i vi. –
- Drago mi je. Vi ste prva Filomena koju sretoh i jako ste ljubazni.
- E, na babu san. Mislin, ime mi je na nju. Tu je kod nas tako, muškići na didu, ženska dica na babu, šta' š! Pomalo je ludi svit ovod. Morete mislit kako su me sve zvali u srednju školu.
- Meni je to prekrasno ime i samo sam ga sretao u literaturi, zapravo, imamo mi jednu Filomenu kojoj se čak i hodočasti.
- Nemojte mi reć! Bila san i ja, kako se ono reče na Molve, tamo van je kip svetice Filomene i obaćala san Babi, Bog joj da mir, da ću ić. Bila san posli njene smrti. Lip kraj, e. To je u Podravini, je li?
- Gospođice Filomena, osvojili ste me ovime. Od sto ljudi u Hrvatskoj, 99 ne bi imalo pojma di su Molve.
- E, bili smo mi nakon mise i u, e kako se reče? Tamo di su oni naivci, ča pituraju na staklu. Tamo mi je bilo baš lipo. I spiza van je neloša. Svit je mali, e! Zato van ja iden u deveti misec na brod i ja ću vidit malo svita, dosta mi je ovega. Radije ću spremat sobe na kruzeru nego se tuć uglavu ča nisan pošla. Ča vi činite, mislin, ča van je posa? – Neposrednost ove mlade žene bila je neopterećujuća. To je vrijedilo razgovora još neko vrijeme.
- Koliko vam je godina, ako smijem pitati?
- Ča ne bi! Dvaj'st i pet san navršila prekjučer, e. Feštat ću u subotu na večer u Zadru. Di vi stojite?
- Hm, najbolje će biti da vam opišem kuću. Zaboravio sam ljudima prezime.
- Ma, znan. Ovdi izvan sezone tako ritko dođu furešti da znamo ko je i kad je doša, a i kod koga. Vi stojite kod Fortunića, kraj gustirne. E, njega van zovu Cota, po didi koji je pa između mula i broda pa mu je smrskalo nogu. Bija je cotav cili život. A, ovi kod koga stojite je dobija nadimak Čikago jer je tamo bija do penzije. I meni je napunija glavu s pustin pričami o Ameriki.
- Vi ste puni informacija i to vrlo korisnih, hvala vam.
- E, a znan da ćete stat i misec dan, tako se on već pofalija, i da van je žena unaprid platila kad vas je iskrcala, oću reć, ona je Čikagu dala oma keš, a i za spizu, tu doli u konobi. Čikago je reka da spite dan i po. Bija je sav sritan i falija se u konobi da nam je krenulo i izvan sezone, e. Reka je da je lipa ka Madona, a dobra ka kruv. Pa kako ćete misec dan izdržat brež nje, bora ti? Ča ćete činit ovod, tu je pustoš.
- Dobro pitanje. Bilo bi vam čudno da vam sad sve otkrijem, ali već mi je sad jako zanimljivo, vidjet ćemo dalje. Što radim? Pišem, uglavnom. I živim. A, što je rekao gospodin Čikago, kako sam došao, mislim žena i ja kako smo došli ovamo?
- Vidin da me sad zezate, je li. On je reka da je prista neki kaić, kufere van je donija neki čovik koji vam je govorija kume, je li, mislin da se zva Maks, e. Lako se pamti, kratko je. Vi ste jedva stali na noge, Cota je reka da se uplašija, ali mu je žena rekla da ćete vi drugi dan doć sebi samo da ne podnosite brod. Kad je ostavila šolde, ni on više ništa pita. Oćete šta pisa' i o nami, mislin o otoku?
- Draga moja File, sigurno ću napisati i o vama i o svemu ovome. Mogu li odavde telefonirati, ne mogu pronaći mobitel.
- E, morete tu. Boje da ste izgubili mobitel, nego, ajmo reć, pamet. - nasmijala se od srca.
- Hana ti si?
- Dobro jutro, dobro si?
- Zovem te iz pošte na Silbi. Kad nađem mobitel…
- Tu je, ja ga plaćam pa neka je. Htio si biti sam i bez telefona, eto, želja ti je uslišena. Maks i ja idemo na krstarenje.
- Maks?
- Dragi moj, čujemo se! Znaš ono – pazi da ti se ne ostvari …
- Pet i po kuna. Navratite vi samo, tu san ja svaki dan. Guštajte!
Izašao sam van, sunce je žarilo, na malenoj rivi nije bilo ni ljudi ni čamaca.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.