Miloš Petronijević | Pile

                   
        Ja se zovem Oli. Moje drugarice su Doli i Moli, a sa nama su još i Sani i Fani; mi u isto vreme koristimo pojilicu i hranilicu i čavrljamo posle o Tomi i Momi što nam se nabacuju i hoće da se igraju s nama. Ponekad se među nas ugura i Ćora da kljucne koju granulu, ali je mi uvek složno izbacimo jer je mnogo ružno pile.
        Kad su nas kao male i nedoučene istresli u hangar i još malo neki dan dok nismo videle kako je svet blistav, znale smo da ćemo čim pustimo krilca otkriti i ostale radosti što smo ih u krvi nosile i poći putem na kojem ćemo ispuniti svoju sudbinu. Sećam se malo bola dok su nam kljun u lepotu dovodili, što je moralo biti – ili je to tek samo legenda umišljenih brbljivica i verovatnije je da smo se ovako lepe i rodile.

        Miš, što se ponekad provuče između mene i Fani, doneo je priču da s one strane prozorčića iznad nas postoje bića slična nama koja povazdan čeprkaju po osunčanim proplancima i rade svoj posao. Fani ga zamišljeno sluša dok pokušava da joj objasni šta su to crvići i videlo na nebu, ali ja samo žmirnem očima i više volim što sam ovakva i uvek ovde i sada.

        Negde na sredi hangara i prema vratima, u nerazumnom htenju da umaknu ili šta već, iznenada je nastalo besomučno divljanje i neki su načisto pošandrcali i počeli da se do krvi sakate i tamane. Vele da nismo stvorene za ovu teskobu i dahtanje i da ćemo i sami završiti kao proteini ovih što nas hrane i poje, i da je sva razlika među nama što će po prevashodstvu neki biti posluženi na stolnjacima uvaženije gospode te postati deo njihovog tela.

        Ja i Doli pribile smo se uza zid i drhtale, i kad je prošao užas i ostala tek samo potmula jeka prebirale smo po pameti da li će nam zaista glave doći ovi što se oko nas ovoliko trude i lome, i potrvši tu besmislicu očiglednom istinom da dobrota isključuje zlo, smirivale smo srca svoja i vraćale se svetu u kojem je sve u najboljem redu i onako kako treba da bude.

        Ono, ja nisam naivna i slepa, i znam da život nije lak i da se pokadšto štošta mora istrpeti – meni je perje na leđima otpalo, ali to je zato što ih uvek maloumno okrećem ulevo da bih kljunicu hladila – i ako su sve stvari povezane i ako je sve ljubav, to ne znači da i nama mora sve potaman biti, jer svet je širi od moje male glavice i neiživljene želje mora da odu i sreća je daleko.

        Od jutros u nas nahrupi strah i strepnja nam preplavi zdrave misli... I govorim samoj sebi i svima oko sebe da je zasad sve u redu i kako treba da bude, samo mi srce ludački udara, i sijalice se polako gase i sve nas je manje i manje. Pribijala sam se uz Doli i Sani i povlačila u senku i snatrila o nevidljivosti, ali me ruke dohvatiše i iznesoše, i upoznah plavetnilo dana, i s otkinutom glavom kroz treperenje gledah kako mi telo u ključalu čegrtaljku bacaju, a onda sam zaćutala.