Aleksandra Jovičić

Aleksandra Jovičić rođena 13.05.1986. godini, u Prištini, odrasla u Orahovcu.

Diplomirala na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnosti jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru.

Živi i radi u Lešku.

Objavljeni radovi:

Pesma pod nazivom Kop objavljena je u zborniku pod nazivom Izvornik Književnog kluba 21 iz Smederevske Palanke. Na Međunarodnom susretu pesnika u znak sećanja na Branka Miljkovića u zborniku pod nazivom Između dva sveta, u Nišu objavljena je i pohvaljena pesma Sećanje.

U okviru festivala poezije Ćirilica – slovo srpskog lica u organizaciji Kulturno-prosvetnog centra Petrovac, u zborniku je objavljena pesma Godine mrtvih očeva, pesma je i nagrađena priznanjem za poetsko ostvarenje, a sa istom pesmom učestvovala sam u programu beogradskog festivala Devet.

U časopisu Književni pregled (broj 11), u rubrici novi glasovi objavljena je moja priča pod nazivom U tuđini.

Na konkursu Tragom Nastasijevića u organizaciji Biblioteke Braća Nastasijević iz Gornjeg Milanovca, književni esej pod imenom Čudo s hiljadu glava kraj crvene vode: Grad u poeziji Momčila Nastasijevića osvojio je drugu nagradu i objavljen je u zborniku Slovo Ćirilovo.

Pesma Dan kada je umro Isus dobila je prvu nagradu na Petom međunarodnom festivalu pesme i kratke priče Rade Tomić u organizaciji Scene svih kreativnih.

KOP u oknu rudnika pokidan san otkopi sipke uskopi nasipi u oknu rudnika silovan dan stropovi uskopi potkopi nasipi dok kandže bagera kopaju rake prolama lelek kroz tamne gore ugreješ dahom čvornate šake doljom talasa magla ko more olovni mrtvac u grob pre smrti brzo se prekrstiš i kreneš smelo razdireš grubo utrobu što drhti bore ti brazdaju voštano čelo GODINE MRTVIH OČEVA Tih godina padali su očevi kao snoplje a njihove dragocene kćeri, nenaviknute na nežnost postajale su plen drvoseča i stočara grubih ruku i ogrubelih srca i nosile su slomljenog ponosa svoje modrice misleći da tako treba. Padali su očevi kao snoplje. Neka nepoznata, a neumoljiva pošast bacala ih je u zjapeće rake. Majke su toplinom svojih butina mamile tuđe muškarce u prazno krilo grozničavo se braneći od samoće Smrt je nosila očeve kao ordenje i ostavljala za sobom unezverene nejake Uroše da budu glava kuće. Kasnije smo slavili sa jednom praznom stolicom ispred praznog tanjira od porculana igrajući nemo kolo i kvaseći im dušu svojim plačem.

SEĆANJE zaiskri ponekad stidljivo u treperenjima u magnovenjima duboko iz ponora prošlog između čokota pohranjen sa mojim žilama isprepletan tvoj osmeh odjekuje nepreglednim vinogradima rascepljujući zemlju na pola odbija se o sanduk od topolinog drveta da te progoni u večnosti u paralelnim svetovima moj vrisak DAN KADA JE UMRO ISUS Teškim korakom ulaze žene u pripratu drevne pravoslavne crkve. Obično nose cicane haljine, obično vežu kose u marame. Vlaga je i mrak oko plaštanice i trepere sveće za žive i mrtve. Noćas će starice čuvati Isusa, ispredajući vekovima stare priče. Pomenuće naše usnule očeve ili bar dedove i askurđele, pa onda nas, odbegle zombije prognane, proklete , prerano svele. Govorili su stari Grci:  nemaju ni krvi ni sećanja seni. Ah, snovi pusti! Ah, stari Grci! Evo nas, dišemo, a ipak mrtvi. I ako su bez sećanja seni, otkuda ove slike sreće ove proklete pastorale otkuda miris procvalih lala i priviđenja zlatnoga doba bez kojih bi tako ugodna bila memla i pustoš zemnoga groba.