Milanka Berković | Slepa ulica

Beograd, toplo majsko popodne.

Sedim u iznajmljenoj sobi i polako mi naviru sećanja...

Pokušavam ih srediti ili bar usmeriti u nekom pravcu, pronaći njihov smisao i svrhu javljanja. Negde u dubini moje duše nalazi se kamen spoticanja na koji posrnem ili padnem i svaki se put bolno uspravljam ili ustajem. Nalazim izlaz u šetnji po maloj zamračenoj sobi u koju, kroz stare roletne, prolazi tek tračak sunca prepodnevnih sati. Pogledom ih osudim zbog nedostatka svetlosti u tom skučenom kutku, u svom životu...

Podsmehnem se sama sebi, shvatajući da mi mešavina sećanja i stvarnosti ne dovoljava da završim misao, da mi ta gluva putanja još više sužava prostor.

- Hm, prostor? – zapitala sam se poluglasno. Nekada mi nije bilo važno koliko svetlosti dopire do njega. Znala sam samo da ga imam, da ja meni dodeljen za retke trenutke sa društvom i vreme samoće devojačke zaljubljenosti. Neke delove samo sam ponekad posećivala, nesvesna da postoje. Takvo je vreme bilo, mlade godine pune spokojstva i porodičnog mira. Brinula sam samo za izlaske, dobar provod i kako preboleti neku, već unapred, promašenu vezu.

Sada u nekoliko koraka premerim dužinu i širinu. Znaju mi reći da i nije tako loše naspram onih vlažnih i podrumskih prostorija, izdatih po visokim cenama.

Svesna da ne mogu opstati u prošlosti, osvrnem se oko sebe i, kao da se budim nakon toliko izgubljenog vremena, počinjem da shvatam svoj život. Pronalazim sebe, svoj mir u prvim rečenicama ove priče. Misli se odmotavaju kao rolna filma u kojem po prvi put osećam uspone i padove.

Misli mi prekida vriska dece. U prvi mah ne mogu da odredim gde sam. Prilazim prozoru da bih videla šta ih je učinilo veselim i bučnim. Prizor me nije iznenadio, nego nasmejao. Uvek ista priča. Devojčice i dečaci. Razumela sam ih i videla sebe pre mnogo godina. Ostavila sam ih da se igraju, setivši se tebe, poljupca u obraz.

Osmeh, nakon toliko godina. Stidljivo zadovoljstvo za sadašnju prazninu.

Godine su se nizale jedna za drugom. Odrastali smo, voleli se tiho, tajno, a onda krenuli životima. Kroz njih smo se vukli ni sa žarom niti previše srećni.

Da nije bilo tako, ne bismo se osetili, nakon dve decenije prepoznali.

Ne bismo nastavili tamo gde smo stali, varljivo zrelije i bez razmišljanja, sa teretom jedne samoće i jednog braka na duši. Koliko tuge može da stane samo u jedan pokušaj da se vrati i ima ljubav? Želja za nemogućim gasila je i poslednji znak dostojanstva. Mučila nas je, morila glađu, osuđivala vrelinom u pokušajima da bude naša. Ali nije bila. Svega se sećam. Volesmo se svim bićem. Samo ne pamtim kada sam i kako krenula opet ka svom životu. Pretpostavljam teturajući, jer ni danas, u ovom podstanarskom kutku, ne pronalazim sebe.

Dok se svetlost sa prozora proređuje, bezuspešno odvajam misli od prošlosti i svega što je donela u ove tihe dane samoće.

Takav je život, teče sa nama ili bez nas...

Sedim u sobici sa čašom crnog vina, otvorenog sa tobom. Listam album kao dokaz srcu da smo postojali. Otpijajući vino, otpijam preostalo zajedničko vreme. Nadam se, poslednji ukus tvojih usana. Znam, voleo si više od svih, možda i od sebe, ali ne dovoljno da bi izabrao nas. 

Prošlo je dosta vremena otkako ne lutam besciljno, ali ne nazirem ni cilj. Nikad neću saznati šta bi se desilo da sam pričekala. Možda ne bih uspela da uzmaknem sa poslednjom mrvicom dostojanstva jedne zrele žene.

Sada, uz blagi osmeh, ali sa tugom, ostavljam prvu ljubav u njegovom sigurnom gnezdu, tamo gde i pripada.
    
Kažu da vreme leči, pa se uzdam u to. Za sada, prigrliću patnju i zakoračiti u život. Biram novi put, sa nadom da neću zalutati u neku novu slepu ulicu. Retki se tamo snađu.

Sa putnom torbom u ruci, osvrćem se poslednji put. Merim svaki detalj koji podseća na tebe. Idem napred ka maju. Možda srećnom početku.

A do tada... živeću...