Sonja Kovačević | Odmenedotebe

u misao bih tvoju kao ptica da se ugnjezdim
i  usplahirenost moje besciljnosti
Ti
let bi spokojan prizemljio
da sam nebo
nedodira svoga odrekla bih se
do visine tvojih očiju spustila se
i kapci tvoji da postanu pogledima mojim rešetke

Sonja Kovačević | Neobeležen put

Postoji Čovek i Put
on kojim se hoda i onaj koji hoda
poklizavi
izrovani
krivudavi
krivonogi čovek hoda
trči
kleca
zastajkuje
na kraju čovek završi svoj put
a put iz početka.
Pa čiji je to put?

Sonja Kovačević | Pevanje počinka

Ophrle me nekad u sumrake dana
u te tmule sate prethodnice noći
Opkole me misli i drže me tako
Ko zatvorenika kom nema pomoći
I ko što međ ljudima razlike postoje
tako neke samo ko lahor prostruje
a neke se cele zariju u mene
Oštricom me svojom ko u oči kljuju
ne daju mi mira otrovom me truju
Saleću ko ose i ko ose bodu
Rovare po mozgu,rovare pa odu
Tad mučitelj novi u besnilu stiže
i postavlja zamke ludilu sve bliže
Niotkuda spasa ne mogu pronaći
a zamkama njihovim ne mogu umaći
Ali tada iznenada
u pomoć mi san priteče
Rasterao nasilnike
Zaigrale kolo vile
Za ruke se dohvatile
Pesmom goru obavile
Orla pesmom pridobile
Pod lepetom njegovijeh hrila
misli moje gnjezdo su savile
na počinak otišle i one.
U snu sanjam a gorom odzvanja
Ja sa pesmom u snu bar odmaram.

Sonja Kovačevic | Bekstvo u zatvor

Pijem jer hoću da drugačije bude sve
Pijem jer sve i dalje nepromenjeno ostaje
Pijem jer i mlad i star i okoreo i naivan
Samo sam slab,  krh  i mizeran
Čovek sam!
Moj otrov,  moj spas,  moj lek,
Moj beg!
Ono sto vidim – pićem zažmurim – tad ne vidim
I pijem još samo da prečujem
Da zamrem, da obnevidim
Misao, slučajno, da ne probudim
Pijem da  prestanu već da me traže
I neka se klonu svake  svoje nade lažne
Od mene ništa nek ne očekuju
Na miru samo u lancima sužnja
sopstvenoj presudi  da me ostave
U pijanstvo, iznutra, da se zatvorim u toj tamnici
I stvarnost  ko najgoru kaznu
Izdržim u samici.

Sonja Kovačević | Sa M

Usamljenost rađa tanan cvet
koji ugine jer nema ko da ga zaliva
Kad ugine iz njegovog se korena
samotvori  opet isti cvet
Usamljenost je žilava
Samu sebe oskudicom oživljava
Nema Drugog
Tako si mi sama usamljenosti moja
A, da ti dođem?

Sonja Kovačević | Vrata oko vrata

Reci koje izgovorim njemu
ne stignu
odbiju se
i sve mi se vrate
sunovrate
teške kao kamen oko vrata
toliko ih je
da ne znam šta sad  da uradim
jer zazidana su mi od njih
čak i vrata

Sonja Kovačević | Ah

riječ
ko kamen
na riječ slažem
od tišine temelje polažem
Stepenice od riječi ja stvaram
da se uspnem bogu do oltara
pa umorna kad pred njega stane
duša moja tada samo nek uzda`ne

Sonja Kovačević | Uzvisujući pad

Otkačio se
sasvim normalno
u svoje vreme očekivano
bez trzaja
onako neosetno
i lebdeći
čas ovamo
čas onamo
kao na valovima čun

Sonja Kovačević | Utvara živa

Bez  prozora noć
pauk tmina
proždrljiva praznina
ugušenih reči
ko opelo
odzvanja tišina
s pola oka zbilja
uobrazilja
pokrovu mesto
na ležaju od sumnji
poleglo telo
guje leglo
rovari
podvučeno
rane pravi
skrnavi
ostatke grize
ko oštrica noža
hladno se primiče
nadoknadu traži
oko odra obilazi
cereka se kezi
dok razum sa sebe
odeždu svlači
na vrat senke
omču već navlači
čovek mrtav

Sonja Kovačević | Sačmarice stih

Da mi je da napišem
Par redova samо
Što na pesmu bi ličilo
Kratku i Običnu
Al odlučujucu
Sa malo reči nebiranih
Zrelih bremenitih
Onako sve kako i jeste
Da stavim u pesmu
Ko oporuka konačnu tešku
Bez trofej reči uglačanih
Ko sačma olova u glavi
Hicem za kraj pevajućim
Vrtešku reči svih
Zaustavi jedan s predumišljajem
Pogodjeni stih.

Sonja Kovačević | Tamo gde počinje celo

Nas dvoje se tražiti nećemo
ko moreplovci u potragu kad  pođu za blagom
pastir zbog ovce što ostavi stado
lovac za zverke kad krene tragom
ko Sunce putanju svoju što zna
jedno drugom u susret krenućemo ti i ja
ko posle zime  prolećni dan što dođe
posle života  večni san
neminovno
mi ćemo jedno drugom doći
ko za sve grehe oproštaj
i neće nama biti znak
osmeh lak
pogled ko nagoveštaj dat
il dodira tek vršak
prepoznaćemo se mi tako
što slomljeni oboje jednako
uraslim ožiljcima ličimo
ko dva delića jednoga
u zagrljaju ucelovljeni
mi tek bićemo.

Sonja Kovačević | Ja sam s tobom dete

Osamdeset mi je godina i šest
Ruka mi drhti
Dok na lice na oči na usne
Krive se linije spuštaju
na dole sve niže
bez ogledala
Na dnu svoga tela
Od kostiju žila i prevoja
Prahom – ko zna od kad - starim
bojama nezemljanim tonovima vedrim
šminkam se
masku skidam
Lepa da budem- istina- gola
neprilično je
kaže mi majka
U tim godinama - šminkati se
Rekla bi ona
A ko te sad gleda
Kome stalo
U drugoj sobi on
Budan od boga mi
Moja od početka si kraj mene lezi samo lepa si
ostani samnom zauvek sni

Sonja Kovačević | Ikona svetih žuljeva

slaba sam na muške ruke
al na otmene i fine
ja ne padam
na aristokratske
stvorene za manire
u meni milost
ruke bude
što svojim žuljevima
mojim rukama kao da sude
što umesto kože
koru čvornovatog drveta nose
u brazgotinama pune crnila
kao zemlje pečat
utisnut na šakama
što se vodom ne spira
ostaje istetoviran
kad ih ugledam
glas mi odjednom otopli
a pogled otupi
kao da ih nisam videla
pravim se
i kao da sam
manja od njih smanjim se
kao pred svetinjom da stojim
pred tim rukama što osećam
da u mukama i mene
na čudan način hrane
od stida
zemaljsku učenost pred njima sklanjam
iz zahvalnosti
ja se tim rukama
kao živoj ikoni klanjam.