Nena Miljanović | Oveštali dani

Oveštala jutra, ko haljine stare

ništa sem zakrpa nemaju da nude

bar kad bi sitnicom mogla da probude

nadu da dan novi novo ruho nosi.

Još jednom uzalud otvoriću oči

u jalovoj veri da svitanje sprema

povratak nekoga za koga me nema,

niti će me biti, sem u mojoj pesmi.

Ne bih da proklinjem prolaznost ljubavi,

sve što sam volela time bih porekla,

samo bih odgovor: zašto sam protekla

i zašto usahla još pevam i čekam.

I jučešnje jutro bilo je nadanje

cedili se sati dugi do besmisla,

uveče se duša pogružena stisla,

u stih o starenju i nade i mene.

Sutra, dan će opet, istovetan ovom,

budiće se oni što imaju kome.Zažmuriću jako,

mlada i voljena, sve žmureći tako

ostaću u pesmi, tamo gde bar reči nisu oveštale. ________________________________________________________

© Nena Miljanović

(2010.)

p.s. Ovo je jedna od mojih retkih u strogoj rimi, koju ne volim, što ne znači da ne umem da je pišem:))) Sledbenbik sam Volta Vitmana i slobodnog stiha, neokovanog balastom praznih reči radi reči, samo da bi se rimovalo....

Aleksandar Horvat | Snoviđenje

Tom divnom zjenom zaškilji, obzor je poput žileta,

Pusti da večer potamni i noć nek postane bezdan.

Tamo gdje nestaje nebo, ne, tamo nije kraj svijeta,

Tamo te strpljivo čekam, sklonjen pod kišobran zvjezdan.

Izuj se, korakni rosom, moj trag ti iskri u travi,

Pa se još sanjiva tiho pod moje ušuljaj krilo.

S jutrom, izgorjet će zvijezde u osvit rumeno plavi ,

Šapnut ću ti što si snila, a što se zaista zbilo.

Zoran Gavrilović | Dimnjaci

U ovom trenutku, na ovom mjestu, 

mogu biti opušten.

Pustiti kišu da pada u otvorene oči.

Pustiti vrijeme da prođe pored mene,

jer nemam vremena.

Napraviti ključ koji otvara sva vrata.

Razmišljati koliko gradskih dimnjaka treba da se na njima nasele sve ptice.

Slušati sve razgovore istovremeno, 

a da ništa ne čujem.

Brojati lišće na drvetu ispočetka, 

i ponovno, i beskonačno, da nikada ne opadne ni jedan list u moj dlan dok ih brojim.