Željko Maljevac |Crveno je...

Sretoh je te večeri

U mraku Radićeve

Zurio sam u nju

Kao da je utvara

Imala je kratku kosu

Onako po pariški

Nisam bio siguran

Je li to ona

Koju sam htio oženiti

Imati bebaće s njom

Buduće boeme

Propalice

Kaj blejiš, to sam ja,

Tvoja Zvončica

Profrfljala je

Plaćaš cugu u Bačvi

A mene zbilja

Nije teško nagovoriti na takav grijeh

Da nije rekla

Da sam dosadan

Zgubidan

Niškoristi

Budala

Neprilagođena,

Još bih bauljao

Zajedno s njom

Zaljubljen u rascvalu

Ružu u njenom...

pogledu

Poljupcu

Oči su joj bile umorne

Tinjala je stara vatra

Koja čeka da netko pripali

Pružila je lice za pusu u obraz

Bila je natreskana

Uvijek zatreskana u jeger

Pivo i Mišu Kovača

Plakala je

Kad je čula

Proplakat će zora

Dok sam ja čuo

Odvest ću te na vjenčanje

Zapili smo se k'o nekad

Trkeljali nešto

Bez veze

I smisla

A već sam debelo kasnio doma

Sve dok me nije ulovila za ruku

I povela me van u prvi haustor

Prela je k'o mačka

Uvalila mi jezik

I trljala se

Crveno je...

Zavikala je

Zaprepašteno

I odmaknula se

Što blejiš, crveno je...

Nije to što misliš, glupane

Nisu to oni dani

Vidi, crvena je naljepnica

Što ako opet zatrese

Kao da se otrijeznila u trenu

Ajmo dalje

Pošao sam za njom

U idući haustor

I tamo je bilo crveno

I gotovo u većini u toj ulici

Crvena naljepnica

Počeo sam psovati k'o Krdžan

Lud od želje

K'o bik

Kad vidi crvenu krpu

Bijesan k'o ćeno

Kojem su uzeli najslađi zalogaj

Tužan i jadan

Sisački Sizif

A ništa na njoj

Nije bilo crveno

Plava damska haljina

Koja se lako zakopča

Koja se lako svlači

A znao sam da ne nosi

Crvene gaćice

Voljela je one žute

Boje procvale tratinčice 

Nije se dala na svjetlo

Tamo su kamere

Neću da me tko vidi

S tobom

Nagovarao sam je

Da uzmemo sobu

U Panoniji

Pa što košta, da košta

Odbijala je 

Danas je izašla iz Popovače

Bila je na zatvorenom odjelu

Boji se potresa

Ne ide tamo gdje je crveno 

Ne bi smjela miješati

Tablete i alkohol

Izgubi kontrolu nad

Sobom

Kad pomiješa pića

Odjednom

K'o da se nečeg sjetila

Moram ići

Polazi mi vlak

Odjurila je svojim putem

A ja sam i dalje zurio

U crveno...

Spomenka Krebs | Misli s Isara - Isar-Gedanken

 

Misli s Isara 

Jesen će uskoro postati kao moje misli:
nevidljive, jake, duboke i nježne.

 

Zlaćane poput same prirode,
dok su slike prozirne poput vode,
što stoljećima teče koritom Isara –
u providnim kapima,
providnim poput čestica zraka na Alpama. 

 

I u tišini tog kristalnog toka,
gdje nebo gubi svoj daleki sjaj,
studen se tiho uvlači u vodu,
dok samoća vodi u nemirni kraj.

 

Zatim će sve postati kao suze moje,
gorke i slane, u tišini što peče,
suze koje više i ne osjećam,
dok poput kapljica Isara samo teku niz lice...

 

 

Isar-Gedanken 

 

Der Herbst wird bald wie meine Gedanken sein:
unsichtbar, stark, tief und zart.

 

Golden wie die Natur selbst,
während die Bilder transparent sind wie Wasser,
das seit Jahrhunderten im Bett der Isar fließt –
in klaren Tropfen,
durchsichtig wie die Luft der Alpen. 

 

Und in der Stille dieses reinen Fließens,
wo sich der Himmel im Kristall verliert,
beginnt die Kälte leise einzuziehen,
bis Einsamkeit das weiche Wasser rührt. 

 

Dann wird alles wie meine Tränen sein,
bitter und salzig, in einer Stille, die brennt,
Tränen, die ich nicht einmal mehr spüre,
während sie wie die Tropfen der Isar einfach übers Gesicht fließen...

Željko Perović | Dom kulture

U mom rodnom kraju postoji objekat, načet zubom vremena, ali u sjećanju čvršći od svake novoizgrađene zgrade. Naš Dom kulture. To je stanica za ove koji nikuda ne žure, luka u kojoj se na kraju sata, minut kratko zadržava prije nego što sa skazaljkom u prošlost klizne, da s vremenom sjećanje postane, starije i starije. Svakog dana, bez poziva i pompe, ovdje se okuplja vojska starina kojima je rad tijelo povio, ali ne i volju za životom ugasio. Starci su dolazili na tihu, nevidljivu stražu, noseći pod miškom nakupljenu tugu i zaostali ponos. Ovdje je utočište našla i poletna mladost, željna znanja izvan kućnoga praga. Zidovi, iako ispucali i sivi, i dalje su čuvali toplinu naših mladalačkih snova. Dok su napolju divljali istorijski lomovi i velika međuljudska previranja, ovi ispucali bedemi stajali su kao neosvojiva tvrđava našeg zajedničkog pamćenja. Unutra, pod visokim plafonima koji pamte i bolja vremena, odvijao se ritam kruga i čekanja da neko bude poražen i drugom svoje mjesto ustupi. Na jednom stolu, crne i bijele domine zveče kao lanci prošlosti. Svaki potez je „nauk i mjera", a svaka greška razlog za pofalićki, tihi smijeh koji je više liječio nego ismijavao.

- Opet si, brate, u mutnu vodu ugazio - dobaci igrač za susjednim stolom, gdje se jaka bitka vodila, ali mu se osmjeh u borama lica nazirao, a gnjevan glas kao magnet privuče one koji su prethodnom krugu bili poraženi. Svi se nagnuše nad sto, privučeni mirisom skore propasti i umjerenog zadirkivanja.

- Zaboravio si, prijatelju, da krug ne oprašta onome ko žuri - odgovori Zikrija, vrteći crnu pločicu među kvrgavi prstima. - Polako, polako i mi konja za trku imamo, ionako nigdje nećemo okasniti. Vrijeme ko voda iz slavine curi i ne troši ga na pogrešne poteze.

- Lako je tebi pričati kad držiš duplu šesticu u rukama - uzvrati Stojan, lupivši dominu o sto tako da se čaše zatresoše. - Ja u mutnoj vodi čitav život plivam, pa evo me još uvijek na površini. Čuvaj se ti da te ne iznenadi ovaj potez, jači je od tvoje strategije. Nekada sam krotio čelik i sudbinu, a vidi sad – rukama se otimaju ove plastične pločice na klimavom stolu.

- Bajke su za malu djecu - dobaci neko sa kraja stola, ne podižući pogled sa domina, dok mu je cigareta dogorijevala među vlažnim usnama.

- Mene je život, priznajem više puta iznenadio, i to onako mučki, iza leđa, da mi je i tvoj potez k'o meka rakija proziran. Udari pločicu da pijemo kafu kso ljudi, ne razvlači u čekanju muku. Preživio sam grmljavinu oružja i zlobe preko noći učinjene, pa mi tvoja domina dođe kao dječija igra.

- Neka te, neka, ne kvari meraka - nasmija se Zikrija, popravljajući naočale. - Ovdje se život mjeri onim što ostaje kada se krug zatvori. A nama je, brate, ostalo tačno ovoliko: klimavi sto, ove izlizane pločice i riječi koje nas budne drže da u mrak prije vremena ne uletimo.

U Domu poraženi ne tuguje, on zna da je pobjeda samo trenutak koji, poput aprilske postelje, brzo prođe i kratko se zadrži.