"Sve ima svoj kraj" rekli su mudri
Ali ja sam ludost poezije a ne mudrost mislilaca
I stoga ne verujem u to
Iako su mi se nagledale oči i rađanja i umiranja
Samo oči
Jer slepo srce pesnika žmuri na smrti čak i lišća
I vidi to samo kao lepršanje jesenjih ljubavi vetra i žutih grana
Da verujem u kraj posle kraja
Šta bih u svetlu zoru života i ljubavi
Na misao o tamnom sutonu i konačnosti
Oplakivala bih i dan i tebe i sebe kao pokojnike
I sve od života i ljubavi
Bilo bi prošlost pre nego i postane sadašnjost
U strepnji od poslednjeg pogleda i daha
Da verujem u ovo sad posle tebe
Kako bih s lastama pod zelenim aprilskim nebom
Sa svešću da će i njima i svemu jesen
I kiše
I prazna lastavičija gnezda
I moje opustelo i samo srce u njima
Da verujem u kraj ljubavi
I u dane u kojima ću te zaboraviti
Bez tvoga glasa u svemu što čujem
I bez tvoga lica u svemu što vidim
U gluvim tišinama na slepim stazama
Zar bih mogla disati
Zar bih mogla napisati ijednu pesmu više
Zoro moja
Moja lasto
Pesmo moja nad pesmama
Pamćenje moje
Ne verujem da smo prošli
Jer evo dišem
I pišem ovu pesmu bez početka i kraja
U kojoj postojiš
I postojim i ja
Bar kao Reč u nedovršenoj pesmi
Koju će neko čitati
I oživeti nas…
