Tomislav Domović | Obnavljanje

Daj mi kost, vratit ću ti meso u misao.

Obložiti natuknicu čovjeka vimenom triglavskih divokoza. Prest ću u klupku usta.

Daj mi riječ, laticama bijelog jorgovana zasniježit ću vunu pod zubom.

Iskon zajahat će jezik, tvoju ispričnicu za izostanak s mise.

Daj mi krv, isisat ću kerozin i križeve.

Kad te vjetar otvori zapljusnut će ga prošaptala djedovina i prizemljeni zrakoplovi.

Daj mi ljubav, vratit ću ti lišće u spaljenu zjenu.

Ili grohot u vesele vodenice.

I najobičniji dan klicat će povorkama zvijezda.

Prepoznat ćeš se.

U latici na vrhu nosa.

U bradavici kojom opet dojiš usahlu ljubavnu riječ upokojenu u mom kažiprstu.

Nena Miljanović | Duga nedovršena pesma

"Sve ima svoj kraj" rekli su mudri

Ali ja sam ludost poezije a ne mudrost mislilaca

I stoga ne verujem u to

Iako su mi se nagledale oči i rađanja i umiranja

Samo oči

Jer slepo srce pesnika žmuri na smrti čak i lišća

I vidi to samo kao lepršanje jesenjih ljubavi vetra i žutih grana

Da verujem u kraj posle kraja

Šta bih u svetlu zoru života i ljubavi

Na misao o tamnom sutonu i konačnosti

Oplakivala bih i dan i tebe i sebe kao pokojnike

I sve od života i ljubavi

Bilo bi prošlost pre nego i postane sadašnjost

U strepnji od poslednjeg pogleda i daha

Da verujem u ovo sad posle tebe

Kako bih s lastama pod zelenim aprilskim nebom

Sa svešću da će i njima i svemu jesen

I kiše

I prazna lastavičija gnezda

I moje opustelo i samo srce u njima

Da verujem u kraj ljubavi

I u dane u kojima ću te zaboraviti

Bez tvoga glasa u svemu što čujem

I bez tvoga lica u svemu što vidim

U gluvim tišinama na slepim stazama

Zar bih mogla disati

Zar bih mogla napisati ijednu pesmu više

Zoro moja

Moja lasto

Pesmo moja nad pesmama

Pamćenje moje

Ne verujem da smo prošli

Jer evo dišem

I pišem ovu pesmu bez početka i kraja

U kojoj postojiš

I postojim i ja

Bar kao Reč u nedovršenoj pesmi

Koju će neko čitati

I oživeti nas…

Zoran Gavrilović | Crna ruka

Postoji li crna ruka iz svemira,

nešto što se spušta na ljude,

dira ih po leđima,

stavlja zvijezde u oči

i visoku travu.

Bira koga će uzeti,

a koga ne.

Lupa kuće po glavi,

razvaljuje ulice,

cijedi drveće

i pravi sok.

Bilo bi prejednostavno

da je tako jednostavno.

Crna ruka i Bog.