- Frane, Frane brže dolazi kući, mater ti je došla! Rekla je da će raditi kaiš ako ne dođeš odma! - vikala je susjeda Milka sa svog prozora koji je bija odma do našega.
- Iđen, iđen, samo još malo. – raka san joj.
Zan san da moran brzo kući jer je mater bila došla sa sela. Išla bi mater često na selo. Baba je bila tamo sama kad je dida umra, a blaga je bilo puno; kokoša, tuka, ovaca, prasaca, jedan magarac i jedna krava. Tribalo je vrtal okopat i vinograd uredit. Kad bi se vratila, donila bi svašta: mesa, jaja, mlika.
Ćaća je bija iznajmija stan u kalelargi i radija ka poštar. Nosija je poštu i penzije po Docu. Nosija je on i ljubavna pisma jednoj lipoj šinjorini koja je imala momka koji je naviga. Ta pisma joj je uvik nosija posakrito da joj mater ne vidi jer je njezina mater tila da se ona uda za Marka postolara. Govorila joj je da je Marko u gradu i da će se postole uvik šjolavat i da je to lipi zanat. A da oti mornar more završit ko zna di i da će je uvik na vijađima varat.
Nisam ja to onda ništa razumija kad bi ćaća priča s materon, ni šta je to varat, ni ko će šta šjolavati. Meni je bilo važno igrati nogomet s dicon po kalelargi.
-Evo me majo, doša san!- viknija san s vrata.
- A di si ti bija do sad, a? Vidi ga na šta liči, ka da si se po blatu valju s prasadima. Oma da si se iša tamo oprat i prominit majicu. Ići ćeš kod gospođe Marije u Dolac. Odnit ćeš joj litru mlika i deset jaja. I da si prije vamo nego tamo, jes čuja! Pomalo da si oda, nemoj da mi šta razbiješ. Kad ti dade novce dobro ih čuvaj, nemoj da ti ispadnu po putu – grmila je mater.
Deset jaja bila je stavila u zdilu na cvitiće, a mliko u bukliju i ja sam kroz kalelargu iša u Dolac. Bija bi ja brzo doša da nije bilo Stipe i Ive. Kad san doša do katedrale, Ive, a za njim i Stipe su se stvorili isprid mene, uprav sašli sa onih skala od vijećnice.
