Dušan Milijić | Beskrajni krugovi poezije Crnjanskog

 Od „Itake“ (1919) do „Lirike“ (1993)

Ima pisaca koji se ne odlučuju tako lako da objave ono što su napisali, jer kao da se plaše konačne odluke, kao da znaju da će im koliko sutradan pasti na pamet nešto čega se nisu setili pre nego što je rad bio odštampan – a baš bi ta nova ideja, sigurni su, od njihovog dela načinila savršenstvo kakvom su težili.

Karakteristično je da se kolebanjem i nesigurnošću mnogo više odlikuju pesnici nego prozni stvaraoci, jer pesme ipak nisu romani koji vrve od rečenica pa da poneka – sve i ako je sama za sebe znatno ispod kvaliteta romana kao celine – bude neprimećena. Naprotiv, u poeziji se mora dobro promisliti o svakoj reči pre nego što bude unesena u stih, naročito kod kraćih pesama, gde se nastoji da visok kvalitet nadoknadi nizak kvantitet.

U tom pogledu je zanimljiv odnos pesnika Miloša Crnjanskog prema sopstvenoj poeziji, tačnije – prema sopstvenim stihovima, jer ako se pogledaju sva posebna izdanja lirike Crnjanskog objavljena za njegova života, nije teško uočiti koliku je pažnju pesnik poklanjao ne samo svakoj strofi, nego i svakoj reči, pa i svakoj zapeti. Stoga i nije čudno što su u pojedinim stihovima nedoumice rešavane iznova pri svakom narednom štampanju, ponekad i na potpuno suprotan način u odnosu na redakciju iz prethodnog izdanja. Gledajući pesnikove lične primerke štampanih zbirki, priređivači su nalazili ne samo autorske korekcije, nego čak i stranice koje je pesnik umetnuo iz nekog od prethodnih svojih izdanja, što bi značilo da Crnjanski nikada nije do kraja bio zadovoljan odštampanom zbirkom, nego bi uvek nameravao da je narednom prilikom objavi u prerađenom obliku.

Zato se čini da je najstroži i najnemilosrdniji kritičar lirike Crnjanskog bio upravo – sâm Crnjanski.

Kako bi se na pravi način shvatio odnos pesnika Crnjanskog prema sopstvenoj poeziji, treba se osvrnuti na njen promenljivi kvantitet, koji varira bukvalno od zbirke do zbirke, zbog čega bi broj pesama najbolje i mogao da pokaže pesnikov autokriterijum u prelomnim momentima. Razume se da o suštini same poezije mnogo više govori njen kvalitet, ali u ovom slučaju je kvantitativna strana najbolji pokazatelj pesnikove samokritičnosti, pogotovu kad se zbirke međusobno uporede na osnovu broja pesama, pa i na osnovu najbitnijih tekstoloških razlika, koje često jesu obične formalnosti kojima u čitanju i tumačenju poezije nema mesta, no u ovakvom slučaju ipak mogu biti od pomoći.

Svakako da u obzir treba uzeti ona izdanja poezije Crnjanskog kojima je književna istorija već utvrdila nesumnjiv značaj, počev od prve zbirke, pod naslovom Lirika Itake i objavljene u Beogradu 1919. godine, da bi zatim sledilo antologijsko izdanje pod nazivom Odabrani stihovi, odštampano u Parizu 1954, a nakon toga i ostale važnije antologije objavljene u Beogradu za pesnikova života: Itaka i komentari 1959, dve knjige iz edicije Srpska književnost u sto knjiga 1965, Poezija u okviru Sabranih dela Crnjanskog 1966, Lirika iz 1968, najzad i Odabrani stihovi 1972; naravno, treba imati u vidu i pesme koje je Crnjanski objavio u periodici da bi ih docnije ili unosio u nove zbirke ili odbacivao, pri čemu se posebno izdvaja poslednji pesnički rad Crnjanskog – poema „Lament nad Beogradom“, napisana u Engleskoj 1956, a prvobitno objavljena kao bibliofilsko izdanje u Johanezburgu 1962. godine, da bi potom redovno bila preštampavana u svim navedenim antologijama poezije Crnjanskog.

Ipak, da bi se krug zatvorio i razrešile izvesne nedoumice za koje je donekle i sâm pesnik zaslužan, neophodno je osvrnuti se i na najznačajnije posthumno izdanje pesništva Crnjanskog, a to je obiman tom koji nosi naziv Lirika i koji je 1993, povodom stogodišnjice pesnikova rođenja, priredio Živorad Žika Stojković (iz ovog su izdanja svi citati koji se u tekstu navode, bilo da potiču od Stojkovića, bilo da potiču od Crnjanskog).

Sasvim se jasno uočava da je Crnjanski bio dovoljno samokritičan već kada je priređivao svoju prvu zbirku, jer u Liriku Itake nisu uneseni svi stihovi koje je pesnik tokom prethodnog perioda (1912–1918) objavljivao u periodici, a izostala je i „Sudba“, pesma iz gimnazijskih dana Crnjanskog, štampana 1908. u somborskom časopisu „Golub“.

Lirika Itake bila je sastavljena od 56 pesama raspoređenih u 3 ciklusa nejednakog obima: „Vidovdanske pesme“ (14 pesama), „Nove senke“ (23 pesme) i „Stihovi ulica“ (19 pesama). Kad se napomene da pesnik u svoju prvu zbirku nije uneo 7 pesama što je prethodno objavio („Sudba“, „U početku beše sjaj“, „Pobedi“, „Pesma“, „Robovima“, „Nikoli I“ i „Kuga“), to znači da je Crnjanski, u trenutku izlaska iz štampe svoje prve zbirke, imao ukupno 63 objavljene pesme.

Međutim, najzrelije doba pesnikovog stvaralaštva dolazi tek nakon štampanja Lirike Itake, pa iako će Crnjanski tokom narednog desetogodišnjeg perioda (1919–1928) objaviti svega 14, odnosno – ako se „Apoteoza“ računa kao pesma u prozi – 15 novih pesama, upravo je to pravi primer kako se niskim kvantitetom uglavnom garantuje visok kvalitet, a očigledno je i sâm Crnjanski najviše cenio ovaj period svog rada, što je očekivano ako se zna da su tih godina nastale neke od njegovih najznačajnijih pesama, kao što su „Sumatra“, „Stražilovo“ i „Serbia“. Moglo bi se reći da je pomenuti desetogodišnji period (u daljem radu uglavnom će biti označavan terminom „drugi period“) bio onaj krajnji, vrhunski domet i poslednja reč Crnjanskog kao pesnika, jer nakon pesme „Priviđenja“ (napisane 1928) on se definitivno okreće drugim književnim i kulturnim poljima. Ipak, ako se drugi period stvaralaštva Crnjanskog smatra zatvorenim i završenim krugom, onda je poema „Lament nad Beogradom“ ništa drugo nego zvezda koja iznova otvara krug pesnikovog celokupnog lirskog stvaralaštva, makar i na planu formalnosti, makar i samo zato da ne bude potpuno zatvoren.

Pošto pesnik nakon svoje prve zbirke objavljuje u periodici 14, odnosno (računajući i „Apoteozu“) 15 novih pesama, a nakon mnogo godina i svoju „labudovu pesmu“ posvećenu Beogradu, to znači da pesnički opus Miloša Crnjanskog čini ukupno 78 pesama ili (sa „Apoteozom“ kao pesmom u prozi) 79 pesama – i taj broj treba uvek imati na umu, prvenstveno radi lakšeg upoređivanja kvantiteta različitih antologijskih izdanja.

Nakon 1928. godine, Crnjanski se svojim pesmama vraća tek za vreme londonske emigracije nakon Drugog svetskog rata, pa će 1954. kod pariskog izdavača Dragana R. Aćimovića objaviti antologiju pod nazivom Odabrani stihovi, sastavljenu od 12 pesama. Bitno je naglasiti da je zbirka Lirika Itake zastupljena u navedenoj antologiji sa svega 6 pesama (od ukupno 56), dok ostalih 6 pesama predstavlja strog izbor od 14 (15) pesama drugog perioda (pri čemu je izostavljena i „Apoteoza“). Ipak, pesnik se potrudio da objasni zašto je u svoju antologiju uvrstio tako mali broj pesama, istakavši da svesno nije uneo nijednu „političku pesmu“, jer je smatrao da one „u tuđini“ gube svaki smisao, te da bi mogle biti štampane jedino u Beogradu, gde je „pesnik ispunio svoju sudbinu“; pritom je Crnjanski napomenuo da barem jedna pesma (mada je verovatno bilo više takvih) nije mogla ući u antologiju zato što mu nije pri ruci bio nijedan primerak sa koga bi mogla biti preštampana.

U knjigu pod nazivom Itaka i komentari, koja je objavljena u Beogradu 1959. i kojom je pesnik Crnjanski doživeo svojevrsnu književnu rehabilitaciju u Jugoslaviji (premda je još uvek živeo u Londonu), ulaze sve pesme iz pariske antologije Odabrani stihovi, ali i one koje nisu bile štampane iz „političkih“ ili tehničkih razloga (između ostalih, izostala je i „Sudba“, koje se Crnjanski setio u napomeni na kraju knjige). Pada u oči da knjiga Itaka i komentari donosi 22 pesme iz zbirke Lirika Itake, dok je za drugi period zadržan pesnikov kriterijum iz Odabranih stihova, s tim što je unesena i „Apoteoza“ – tako da ovo izdanje sadrži ukupno 28, odnosno (sa „Apoteozom“) 29 pesama. Ako se zna da je Lirika Itake imala 56 pesama, jasno je da je i u knjizi Itaka i komentari, procentualno gledano, opet mnogo bolje prošlo stvaralaštvo drugog perioda (7 od 15 pesama), dok je pesnik i dalje veoma strog prema stihovima iz ranijeg doba svog stvaralaštva. Štaviše, Crnjanski je bio sklon i ponekim radikalnim izmenama u samim stihovima, pa je tako iz pesme „Pozdrav“ (koja u zbirci Lirika Itake zatvara ciklus „Vidovdanske pesme“) izbacio celu poslednju strofu.

Treba se posebno osvrnuti na položaj „Apoteoze“, jer ne samo što je ona u knjizi Itaka i komentari odštampana među pesmama iz Lirike Itake, nego je maltene prilepljena uz jedan prozni tekst, čime je, takoreći, pretvorena u komentar i formalno izjednačena sa ostalim proznim tekstovima koji su štampani između samih pesama („Apoteoza“ je odštampana između proznog teksta „Uz pesmu ’Serenata’“ i pesme „Oda vešalima“). A pošto će „Apoteoza“ i nadalje, u izdanjima čije će priređivanje pesnik nadgledati, biti preštampavana kao sastavni deo knjige Itaka i komentari, mnogi docniji priređivači neće ni tretirati „Apoteozu“ kao pesmu, nego samo kao prozni komentar. Sa druge strane, karakteristično je da se knjiga Itaka i komentari završava poetskim komentarom „Naša nebesa“, koji bi takođe mogao biti shvaćen kao pesma u prozi – no, to se ipak neće desiti, nego će se pomenuti tekst preštampavati isključivo kao završni komentar dotične antologije.

Dušan Milijić | Prikaz zbirke Jasmine Malešević „Plešem kao morski konjic“ (Beograd 2026)

 Dno nije beznadežno

Neobično je, barem na prvi pogled, kad jedno dugo i neizvesno emotivno putovanje – neizvesnije i uzbudljivije od Magelanovog, i to ne samo preko morskih talasa, nego i preko nebeskog prostranstva – započinje sa samog morskog dna, daleko i od nebeskih daljina, pa i od morske površine.

O nekom konkretnom početku takvog putovanja može se, međutim, samo uslovno govoriti, i to tek kada se prihvati neizbežna formalnost da se jedan stih iz neprekidnog niza od sedam poetskih ciklusa sastavljenih od po šest pesama morao naći na prvom mestu i samim tim predstavljati prvi korak na tom neprestanom i neprekinutom putešestviju izazvanom dubokim iskrenim osećanjima.

Tvoreći plesom morskog konjica četrdeset dve pesme različitog obima, pesnikinja Jasmina Malešević sa dna plavog mora puca svakim stihom u plavo nebo.

I pogađa.

Pogađa kao što pesnik, ležeći u travi, pogađa nebo u „Popodnevu jednog pesnika“, prvoj pesmi ciklusa „Lako je nebu da bude plavo“, koji je treći po redu u nizu ciklusa od kojih je sačinjena zbirka Plešem kao morski konjic.

A kako i da se ne pogodi tako ogromna meta – kad se u nju puca dok se leži na zemlji ili dok se pluta po dnu mora, a ne puca se tokom nepromišljenog juriša niti se puca uporno u jednu sitnu tačku.

Kad bi svako gađao nebo, svako bi i pogađao, ali samo pesnici tamo pronalaze ono što traže, jer samo oni smeju da gađaju u tako prostranu metu, jedini se oni ne plaše bogova koji su prethodno morali da dobiju ljudsko obličje ne bi li se – kao u „Nad-pesmi o ljubavi“, takođe u ciklusu „Lako je nebo da bude plavo“ – obožili i samim tim u svesti smrtnika zaslužili olimpske visine.

I premda se Olimp jasno evocira u pesmi „Trokraki jug“ unutar istoimenog ciklusa, ipak se božanstva koja iz pojedinih stihova iskrsavaju (kad god je njihovo prisustvo i delovanje neophodno) ne moraju strogo vezivati za starogrčku mitologiju, jer je stanište ovih bogova uzeto samo kao uobičajeni simbol, dok zbirka kao celina postepeno stvara jedan potpuno nov mitološki svet, gde bi morski konjic mogao da bude i vrhovno božanstvo, ali istovremeno i smrtna jedinka koja se svesno prepušta volji onih božanstava u koja je svojevoljno odlučila da veruje.

Međusobno ukrštanje različitih tradicija, mitologija i religija, ali i nesputana ukrštanja naučnih saznanja sa fantazijama – sasvim su očekivana tamo gde je već mnogo toga isprepletano i gde su uobičajene uloge zamenjene, tamo gde fosili deluju osvežavajuće uprkos tome što najčešće simbolišu trulež, tamo gde je paljevina poželjna ako će se spaliti opustele ljudske duše, tamo gde zrak ide zemlji a prah ide nebu, tamo gde po morskoj vodi hodaju pesme umesto božanskog bića.

Da bi se sagledala takva i tolika metafizika plavetnila – kako glasi naslov treće pesme u ciklusu „Kako sagledati beskraj“, poslednjem po redu – i to i nebeskog i morskog plavetnila, moraće u pesničko oko da upadne oblak i da duša bude puna zemlje, kao u pesmi „Zvezdano okno“ iz ciklusa „Magelanov oblak“, središnjeg u zbirci, ali moraće i misli iz pesme „Misaone poruke“ u ciklusu „Dubine svih vrsta“, prvom po redu, da plove zamućenim vodama ne bi li sredile život, jer mirna luka očigledno podrazumeva pasivnost i završetak plesa koji zapravo ne počinje prvim niti prestaje nakon poslednjeg stiha u zbirci.

Utisku da je zbirka Plešem kao morski konjic samo jedan segment znatno dužeg plesa doprinosi i to što u samim stihovima izostaju bilo kakvi interpunkcijski znaci, pa ne samo što izgleda kao da se pri čitanju prvog stiha mogu izmaštati prethodni stihovi, kao i da se nakon čitanja poslednjeg stiha slobodno mogu zamišljati naredni stihovi, nego se i stihovi raspoređeni u sedam ciklusa mogu doživeti kao jedna neprekidna i nesputana misao bez obzira na naslove koji takvu misao povremeno prekidaju.

Da bi čitaočeva misao bila nesputana onoliko koliko je nesputana misao samog pesnika, stihovi ne bi ni smeli izričito da nameću striktnu i jasno definisanu poruku, nego je njihov zadatak samo da podstiču na razmišljanje i da nagoveštavaju koja se ideja u njima skriva, pa je u takvim slučajevima dvosmislenost više nego poželjna i opravdana čak i ako je nastala pukim slučajem.

Kad se pročita prva strofa pesme „Trokraki jug“:

Dušan Milijić | Jadi staroga Getea

Zaboravljena zapovest: Nemoj voleti!

Da li je izvor naše inspiracije zaista vredan naših patnji?

Neće li izvor prestati da bude čist ako mu kažemo da je izvor?

Ne proističu li svi jadi iz toga što su ljudi zaboravili najvažniju zapovest: nemoj voleti!

Dušan Milijić | Ivana Vonka Prokić: "Rovinjska vrata"

Jedino što je neophodno znati pre nego što roman Rovinjska vrata počne da se čita, jeste ovaj podatak, može se reći i istorijska činjenica: Rovinj je Beograđanima u vreme socijalističke Jugoslavije bio jedno od najomiljenijih letovališta, tamo su se provodili ne letnji dani nego letnji meseci, pa su mnogi ovaj istarski gradić smatrali svojom drugom kućom i prosto nisu mogli zamisliti da letnji period provedu na nekom drugom mestu.

Zbog toga se Rovinj iz dotične epohe najbolje i sagledava beogradskim očima, pa nije ništa čudno što je upravo jedan srpski roman objavljen u izdanju beogradske Lagune 2019. sav posvećen Rovinju: i formalno, autorskom posvetom, i suštinski, jer se najveći deo radnje dešava u Rovinju.

Rovinjska vrata su, ipak, i roman Beograda i beogradskog mentaliteta bar onoliko koliko su roman rovinjskog podneblja, jer baš zato što su se turisti u Rovinju osećali kao kod kuće, oni kao da su i na letovanje nosili sve svoje navike, običaje, porodične nesuglasice, maltene kao da osim promene mesta boravka nisu ništa drugo ni menjali. Ipak, ako rovinjsko podneblje nije uticalo na starije i već oformljene ličnosti, svakako je moralo uticati na najmlađe članove njihovih porodica, pa će se oni docnije, u zrelom dobu, sećati rovinjskih dana kao možda najbitnijeg segmenta svog detinjstva.

Dušan Milijić | Julijana Adamović: Divlje guske

Detinjstvo bez cenzure

U izdanju beogradske Lagune pojavljuje se 2019. godine jedan sasvim neobičan, čudan, pomalo i kontroverzan roman, koji za tematiku ima detinjstvo i jeste ispričan iz dečije vizure, ali uopšte nije namenjen deci.

Roman Divlje guske Julijane Adamović (prvo izdanje: Hena com, Zagreb 2018) kao da se suprotstavlja idiličnom i bajkovitom svetu iz mnogobrojnih knjiga koje su pisane za decu i koje zbog svoje publike ulepšavaju i idealizuju stvarnost. Naprotiv, protkane teskobom, ironijom, nasiljem, često i naturalizmom, pa i opscenim izrazima koji nikako nisu prikladni dečijem uhu, Divlje guske baš kao takve efektno prikazuju lice i naličje jednog prosečnog detinjstva, neprestano ističući kontrast između dečije naivnosti i surovog sveta gde je dete prinuđeno da obitava i da odraste.

U ovom je romanu rečeno sve ono što se nikada ne bi smelo reći u knjigama koje se namenski pišu za najmlađe čitaoce, a opet je i u Divljim guskama dopušteno mešanje realnosti sa fantazijom, jave sa snovima – jer u detetovoj svesti ove su kategorije ponekad toliko isprepletane da ih je nemoguće razlikovati.

Dušan Milijić | Beat-generation

Sigurno je, bar na prvi pogled, delovalo arogantno, isforsirano, pa možda i neiskreno kada je američki pisac Džek Keruak 1948. u jednom momentu skovao termin „Beat Generation“ želeći da najefektnije opiše tek stvoreni kulturni pokret kome je sâm pripadao, a koji su činili mladi intelektualci i umetnici stasali na ulicama Njujorka u godinama nakon Drugog svetskog rata.

Nazvati sopstvenu generaciju „umornom“ i „odbačenom“ moglo je delovati kao usiljeni pokušaj novog naraštaja da živi boemski, buntovnički i nekonvencionalno, sve i kad za to nema dobrih razloga. Međutim, i vreme i konkretna dela pokazaće da se pripadnici „beat“ generacije nisu pretvarali u svom revoltu, nego da su se s razlogom izdvojili od mase i suprotstavili joj se svojim stvaralaštvom. Može se čak reći da je, u ovom slučaju, kontroverzan termin i dobrovoljno svrstavanje na stranu autsajdera doprinelo da pokret postane još jači.

Dušan Milijić | Film za večitu decu: Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu

Ovo nije samo film o čudnovatoj deci, nego je i film za čudnovatu ili bolje reći: večitu decu, jer su čudnovata deca ujedno i večita deca. Ako sebe ne smatrate takvim detetom i ako, tokom gledanja filma Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu, nećete i sami poželeti da budete štićenik gospođice Alme, koju tumači sjajna Eva Grin, onda ćete teško i razumeti sâm film – ali, vredi pokušati, jer možda ćete baš tada otkriti u sebi ono čudnovato čega niste ni bili svesni.

Dušan Milijić | Dva lica protiv pisca - svi smo plod nečije mašte i sve je plod naše mašte

Šta je zajedničko noveli Tajanstveni stranac Marka Tvena, komediji Šest lica traži pisca Luiđija Pirandela i romanu Sofijin svet Justejna Gordera?

Verovatno ništa osim – bujne mašte.

I vremenski i prostorno, ova su dela toliko udaljena da bi svako drugo poređenje moglo unapred biti okarakterisano kao apsurdno.

Ipak, u sva tri slučaja, mašta nije tu samo radi mašte kao takve, nego je iskorišćena u funkciji davanja odgovorâ na davno postavljena pitanja: ko smo mi; šta smo u kosmosu; da li smo možda, svako za sebe, centar univerzuma ili smo svi potčinjeni nečijoj tuđoj volji?

Pirandelo i Gorder pokušali su da na stara pitanja odgovore tako što su na scenu izveli, odnosno u priču uveli – književne likove koji su svesni svog fiktivnog postojanja. Kod Pirandela su to junaci drame koju je autor samo započeo a onda je na tek stvorene likove potpuno zaboravio, pa sada oni tragaju za novim piscem dostojnim da od njihovih sudbina načini novo delo; kod Gordera su to likovi iz romana koji su se odvažili na pobunu protiv sopstvenog autora ne bi li prekoračili naizgled skučeni svet odštampane knjige.

Dušan Milijić | Tamna mesta u narodnoj baladi Hasanaginica

1.

Objavivši u svojoj knjizi Putovanje u Dalmaciju (Viaggio in Dalmazia, Venecija 1774) pesmu naslovljenu kao Žalostna pjesanca plemenite Asan-Aginice, sa prevodom na italijanski (Canzone dolente della nobile sposa d’Asan Aga), opat Alberto Fortis možda nije ni slutio da će time pokrenuti lavinu istraživanja i interesovanja za narodno stvaralaštvo Južnih Slovena, što će kulminirati u prvoj polovini XIX veka, prvenstveno zahvaljujući Johanu Volfgangu Geteu i braći Vilhelmu i Jakobu Grimu, ali i mnogim drugim evropskim književnicima koji su se prihvatili prevođenja Hasanaginice (kako se docnije ustalio naziv za ovu narodnu baladu) na svoje jezike – spomenimo Voltera Skota, Terezu fon Jakob, Prospera Merimea, Aleksandra Puškina, Adama Mickjeviča.

Dušan Milijić | Džumbus dubrovačke poezije

TURCIZMI U SPEVU STIJEPA ĐURĐEVIĆA

Staroj dubrovačkoj književnosti, kako renesansnoj tako i baroknoj, ne nedostaju stihovi koji bi i danas izazvali obilje smeha, a u nekim slučajevima i čuđenje, tim pre što su dobro zabrazdili u polje skarednosti, a ne samo komike i ironije.

Petrarkistička lirika, potekla iz renesansne Italije, našla je jakog odjeka među pesnicima renesanse u Dubrovačkoj republici, no docnije je postala predmet neverovatne parodije novih generacija pesnika, stasalih u vreme kada sa Zapada na Jadran prodire jedan potpuno drugačiji i renesansi sasvim suprotan umetnički pokret – barok.

Uopšte, međutim, nije čudno što je petrarkistička poezija bila inspiracija baroknim pesnicima za stvaranje komičnih, često i pogrdnih spevova, jer i pojedini stihovi renesansnih pesnika sami su za sebe bili dovoljno smešni da bi dali povoda ismevanju i izrugivanju, a ponekad ih je apsurdnim činilo upravo to što nisu bili plod stvarnih osećanja, nego čisto oponašanje stranih uzora, takoreći poziranje, gluma, forsiranje lažnih i izmišljenih ljubavnih jada.

Dušan Milijić | Andrić u Askinoj кoži

(Umetnost kao najbolje oružje protiv totalitarizma)

Dve godine zaredom, 2011. i 2012, imali smo po jedan jubilej posvećen Ivi Andriću: najpre je to bila šezdesetogodišnjica dobijanja Nobelove nagrade za književnost, a zatim stodvadesetogodišnjica piščevog rođenja. Iznova su štampana Andrićeva dela, otkrivana su i neka koja su prethodno bila objavljena jedino za piščeva života, neke izdavačke kuće potrudile su se da budu originalne tako što bi Andrićeve pripovetke rasporedile „tematski“, a bilo je i nekih zanimljivih eksperimenata, poput „rekonstrukcije“ romana za koji se smatra da je bio davnašnja ali napuštena Andrićeva zamisao. Razume se da ni književna kritika nije propustila da iznova preispita Andrićev opus, a najzad se naš nobelovac pojavio i kao – književni lik, najpre u zbirci priča Zemaljski dugovi (Laguna, Beograd, 2012), a potom i kao glavni junak romana Kainov ožiljak (Laguna, Beograd 2014) Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića.

Dušan Milijić | Seobe, sport, Sumatra

(Pančevački dani profesora Crnjanskog)

Nije neobično da jedan afirmisani pisac drži časove u srednjoj školi, ali da talentovani pesnik predaje đacima gimnastiku – a pritom se to ne dešava u antičko niti u prosvetiteljsko doba, nego u XX veku – onda je to pravi kuriozitet!

Godina je 1921, a za Miloša Crnjanskog se već može reći da je pesnik Lirike Itake, da je pisac Dnevnika o Čarnojeviću, da je svojim stihovima načinio ceo jedan pravac nazvan sumatraizam, da je oženio Vidu Ružić, te da je – profesor gimnastike u Pančevačkoj gimnaziji. Za početak jedne književne karijere, to možda i nije tako loše, ako se zna kakvim su sve raznoraznim poslovima bili prinuđeni da se bave čak i oni pisci koji će docnije steći svetsku slavu.

Dušan Milijić | U gostima kod drakule

Welcome to my house!

Ne samo za vreme Noći veštica, nego tokom cele godine, aktuelna je Transilvanija kao turistička destinacija, a grof Drakula će sigurno poželeti srdačnu dobrodošlicu novim turistima i ponuditi ih vinom, mada on sâm, kao što znamo, izbegava da pije vino...

Najlepše je u Erdelj stići u praskozorje, kroz jutarnju izmaglicu nazreti Karpate i zamisliti starog grofa kako se u svojim brzim kočijama sit vraća kući na počinak posle još jedne nemirne noći...

Transylvania, Siebenbürgen, Ardeliu, zemlja iza šuma, zemlja sedam gradova...

Neistraženi Istok, nepregledne šume, ravnica opasana maglovitim planinskim vencima, napušteni zamkovi... Idealna inspiracija za maštovite pisce. Najpre je Žil Vern predstavio Zapadu misterioznu Transilvaniju romanom Dvorac u Karpatima, a onda je majstor viktorijanske gotike Abraham Brem Stoker stvorio najpoznatijeg vampira na svetu.

Dušan Milijić | Made in Yugo-nostalgia

I to je nekako iščezlo, kao što je nestala Jugoslavija. Sad možemo i o jugonostalgiji da govorimo – nostalgično.

Mada na poslednjoj stranici Leksikona YU-mitologije nedvosmisleno stoji: MADE IN YUGOSLAVIA 2005, bilo bi tačnije reći da je ta knjiga nastala usred jugonostalgije, i to kao logični produkt i kruna fenomena koji je baš tih godina, sredinom prve decenije XXI veka, naglo uzeo maha, ali isto tako naglo splasnuo. Štampale su se tih godina majice sa natpisom SFRJ, u nekim krajevima se čak trčala Štafeta mladosti, kod Subotice je osnovan park Mini Jugoslavija, otvarane su kafane sa Titovim imenom, a televizija Pink emitovala je jutarnji program istovremeno iz četiri grada: Beograda, Banjaluke, Sarajeva i Podgorice!

Otkud jugonostalgija baš tih godina?

Dušan Milijić | Gde je danas Tajler Darden?

Borilački klub ili društvene mreže

Prvo pravilo Borilačkog kluba, da se o Borilačkom klubu ne priča, donekle je i ispoštovano – bar kad je roman u pitanju, jer činjenica je da se roman popularizovao tek nakon proboja filmske verzije, sa kojim je u publiku prodro i način života glavnih junaka, obeleživši ako ne jednu generaciju, a ono bar jedan period njenog života.

Fenomen Fight Club postao je neka vrsta leka generaciji koja je krenula pogrešnim smerom a nije znala na čemu da iskali sav svoj bes. Tajler Darden je postao drugo ja svakog čoveka, tačnije onaj deo ličnosti koji ima smelosti da se upusti u avanturu, da razbije stege i licemerne norme svakodnevice. Odavno se zna da je najčešća kočnica u ostvarenju snova – strah od neuspeha. Ali, Tajler se ne plaši, hrabro ide i krči put tuđem uspehu, ostavljajući lovorike onima kojima i pomaže. Pritom Tajler dozvoljava da upravo na njega bude istresena sva negativna energija koja se u čoveku godinama sakupljala i taložila zahvaljujući neostvarenim ambicijama i životu koji ne ide onako kako je bilo zamišljeno.