Dušan Milijić | Prikaz zbirke Jasmine Malešević „Plešem kao morski konjic“ (Beograd 2026)

 Dno nije beznadežno

Neobično je, barem na prvi pogled, kad jedno dugo i neizvesno emotivno putovanje – neizvesnije i uzbudljivije od Magelanovog, i to ne samo preko morskih talasa, nego i preko nebeskog prostranstva – započinje sa samog morskog dna, daleko i od nebeskih daljina, pa i od morske površine.

O nekom konkretnom početku takvog putovanja može se, međutim, samo uslovno govoriti, i to tek kada se prihvati neizbežna formalnost da se jedan stih iz neprekidnog niza od sedam poetskih ciklusa sastavljenih od po šest pesama morao naći na prvom mestu i samim tim predstavljati prvi korak na tom neprestanom i neprekinutom putešestviju izazvanom dubokim iskrenim osećanjima.

Tvoreći plesom morskog konjica četrdeset dve pesme različitog obima, pesnikinja Jasmina Malešević sa dna plavog mora puca svakim stihom u plavo nebo.

I pogađa.

Pogađa kao što pesnik, ležeći u travi, pogađa nebo u „Popodnevu jednog pesnika“, prvoj pesmi ciklusa „Lako je nebu da bude plavo“, koji je treći po redu u nizu ciklusa od kojih je sačinjena zbirka Plešem kao morski konjic.

A kako i da se ne pogodi tako ogromna meta – kad se u nju puca dok se leži na zemlji ili dok se pluta po dnu mora, a ne puca se tokom nepromišljenog juriša niti se puca uporno u jednu sitnu tačku.

Kad bi svako gađao nebo, svako bi i pogađao, ali samo pesnici tamo pronalaze ono što traže, jer samo oni smeju da gađaju u tako prostranu metu, jedini se oni ne plaše bogova koji su prethodno morali da dobiju ljudsko obličje ne bi li se – kao u „Nad-pesmi o ljubavi“, takođe u ciklusu „Lako je nebo da bude plavo“ – obožili i samim tim u svesti smrtnika zaslužili olimpske visine.

I premda se Olimp jasno evocira u pesmi „Trokraki jug“ unutar istoimenog ciklusa, ipak se božanstva koja iz pojedinih stihova iskrsavaju (kad god je njihovo prisustvo i delovanje neophodno) ne moraju strogo vezivati za starogrčku mitologiju, jer je stanište ovih bogova uzeto samo kao uobičajeni simbol, dok zbirka kao celina postepeno stvara jedan potpuno nov mitološki svet, gde bi morski konjic mogao da bude i vrhovno božanstvo, ali istovremeno i smrtna jedinka koja se svesno prepušta volji onih božanstava u koja je svojevoljno odlučila da veruje.

Međusobno ukrštanje različitih tradicija, mitologija i religija, ali i nesputana ukrštanja naučnih saznanja sa fantazijama – sasvim su očekivana tamo gde je već mnogo toga isprepletano i gde su uobičajene uloge zamenjene, tamo gde fosili deluju osvežavajuće uprkos tome što najčešće simbolišu trulež, tamo gde je paljevina poželjna ako će se spaliti opustele ljudske duše, tamo gde zrak ide zemlji a prah ide nebu, tamo gde po morskoj vodi hodaju pesme umesto božanskog bića.

Da bi se sagledala takva i tolika metafizika plavetnila – kako glasi naslov treće pesme u ciklusu „Kako sagledati beskraj“, poslednjem po redu – i to i nebeskog i morskog plavetnila, moraće u pesničko oko da upadne oblak i da duša bude puna zemlje, kao u pesmi „Zvezdano okno“ iz ciklusa „Magelanov oblak“, središnjeg u zbirci, ali moraće i misli iz pesme „Misaone poruke“ u ciklusu „Dubine svih vrsta“, prvom po redu, da plove zamućenim vodama ne bi li sredile život, jer mirna luka očigledno podrazumeva pasivnost i završetak plesa koji zapravo ne počinje prvim niti prestaje nakon poslednjeg stiha u zbirci.

Utisku da je zbirka Plešem kao morski konjic samo jedan segment znatno dužeg plesa doprinosi i to što u samim stihovima izostaju bilo kakvi interpunkcijski znaci, pa ne samo što izgleda kao da se pri čitanju prvog stiha mogu izmaštati prethodni stihovi, kao i da se nakon čitanja poslednjeg stiha slobodno mogu zamišljati naredni stihovi, nego se i stihovi raspoređeni u sedam ciklusa mogu doživeti kao jedna neprekidna i nesputana misao bez obzira na naslove koji takvu misao povremeno prekidaju.

Da bi čitaočeva misao bila nesputana onoliko koliko je nesputana misao samog pesnika, stihovi ne bi ni smeli izričito da nameću striktnu i jasno definisanu poruku, nego je njihov zadatak samo da podstiču na razmišljanje i da nagoveštavaju koja se ideja u njima skriva, pa je u takvim slučajevima dvosmislenost više nego poželjna i opravdana čak i ako je nastala pukim slučajem.

Kad se pročita prva strofa pesme „Trokraki jug“:

Dok more diše 

Za nebesku mrežu

Hvataju se školjke

– nije teško prepoznati da se drugi stih semantički vezuje za treći, odnosno da se školjke hvataju za nebesku mrežu, ali ako bi se prvi i drugi stih pročitali u jednom dahu, lako bi se moglo pomosliti da more diše za nebesku mrežu (odnosno, da ono diše kako bi nebeska mreža opstala, a možda i zbog nebeske mreže, ali i u ime nebeske mreže), pa dok ono diše, školjke se hvataju, pri čemu uopšte nije ni važno da li se one hvataju za nebesku ili za morsku mrežu, nego je jedino važno da stih dobija višestruki smisao ako se spontano (makar i nehotice) spoje značenja koja su na prvi pogled nespojiva.

Slično je i sa prvom strofom pesme „Đule brodskog topa“ (u ciklusu „Lako je nebu da bude plavo“):

Od rođenja

Zakopavala sam osećanja

Da sačuvaju svežinu

Da izgube dejstvo

Da ućute

– jer se treći, četvrti i peti stih mogu čitati kao zasebne sintaksičke celine, pri čemu bi svaka bila semantički vezana za prva dva stiha (u tom slučaju bi se rekonstruisalo ovakvo značenje cele strofe: od rođenja zakopavala sam osećanja da sačuvaju svežinu, ali i da izgube svako dejstvo, pa i da ućute), ali mogu istovremeno da se razumeju i kao jedinstvena semantička celina neposredno vezana za prva dva stiha (tada bi strofa značila: od rođenja zakopavala sam osećanja sa ciljem da sama osećanja sačuvaju svežinu, a zato da bi upravo zahvaljujući takvoj sačuvanoj svežini osećanja izgubila svoje dejstvo, a inače je njihovo jedino dejstvo – pre nego što su zakopana – bilo da zaćute).

Sasvim je moguće da izostanak bilo kakvog interpunkcijskog znaka pruža mogućnost za još neko tumačenje – ne samo u navedenim primerima – što će, u krajnjoj liniji, zavisiti i od trenutnog čitaočevog raspoloženja.

Sve što stvori svemir, sabira se u pesmi – naglašeno je u poslednjim stihovima pesme „Magelanov oblak“, pa je stoga očekivano da se u stihovima nađe i višesmislenost koju je svemir podario ljudskom umu.

I ne samo višesmislenost, nego i varljivost kojoj ljudsko oko teško odoleva našla je svoje dostojno mesto u stihovima Jasmine Malešević, jer ako bi se preko druge polovine pesme „Zrak zemlji prah nebu“ iz ciklusa „Dvokraki sever“ prešlo jednim ovlašnim pogledom:

U teoriji

Sve što ljubav takne

Zamonaši se u svetlost

I pretvori u zrak

U praksi

Sve što ljubav takne

Zamaskira se u svetlost

I pretvori u prah

– pomislilo bi se da teorija i praksa nisu toliko različite, ali ako se svaka reč pažljivo zagleda, ne treba mnogo vremena da se shvati ogromna razlika između zamonašenja i zamaskiranja, kao i između zraka i praha.

A nije nebitna razlika ni između neizvesnih bezdanih dubina i čvrstog krajnjeg dna, koje u stihovima Jasmine Malešević ipak ne odiše uobičajenom beznadežnošću, jer ležeći na tom i takvom dnu može se pomoću stihova satkanim od čiste ljubavi i nesputane vere dosegnuti bezdan, ali ne dubok i neizvestan morski bezdan, nego širok i svima dostupan, a ipak često nevidljiv, nebeski bezdan.