- Mogu li da Vam se
pridružim? – prišao je Nataliji sa leđa da joj brže-bolje pripali cigaretu na
dugačkoj muštikli, a onda pripalio i sebi.
- Ako baš morate – odgovorila je nezaineresovano.
- Ja sam Dušan Majstorović, ni ja ovde nikoga ne poznajem – rekao je to sa naklonom, malo
odigavši šešir sa glave.
- Natalija Simonović – pružila je ruku nekako mlitavo, kao da očekuje da se on savije i poljubi je, i dodala: – A ko kaže da ja nikoga ne poznajem ovde?
- Pomislio sam jer ste sami na terasi. Možemo na ti?
- Već na ti?
- Ako Vam smeta...
- Ne smeta mi, samo nisam raspoložena za priču. Radije bih ćutala – rekla je i okrenula se ka bašti koja se sa terase lepo videla. Bila je osvetljena velikim svećnjacima, bila je tiha, za razliku od prepunog salona gde se igrao valcer. Duga čipkana haljina sa ogromnom podsuknjom joj je smetala da napravi taj pokret. Nervirale su je uštirkane lokne koje su joj golicale obraze čim pomeri glavu.
- Primetio sam Vas maločas dok ste plesali valcer sa sinom domaćina – pokušavao je da nastavi razgovor, skinuo je cilindar sa glave kao da ga žulja i držao ga ispod leve mišice, desnom je prinosio cigaretu usnama.
- Da – opet je nezainteresovano rekla i dodala: – Dajte mi, molim Vas, ruku, idemo u baštu. Nisam ovde nikad bila.
- Ja sam mislio da ste prijateljica našeg domaćina, tako je izgledalo – shvatio je šta je rekao i dodao: – Slagao sam kad sam maločas da mislim da nikoga ne poznajete.
- A nismo prešli na ti?