Slobodan Đurović | Žena, a vestalka

  

                                       

                               Ani Pravilović


Lepe arabeske crtah ti po telu
I pojmih najlepše Vajara je delo
Koji šestarom obujima vidiv svet

Slobodan Đurović | Purpurna panorama

Purpur jutra te svlači smaragdna
Kraljice a tražim te po modroj
Stabljici lana što strelja nebosvod
Makazama vazduha i ta smela
Uspravnost kraljičina kroka s belom
Pamučnom svitom u poplavi
Kukolja i kukaca, čini večernji
Ljubičasti privid kućicom
Za igračke gde ja – tužni bajaco
I ti – vesela vindzorska žena
Zahvaćamo kutlačom sjaja
Iz ponoćnog bunara – sunce
I bivamo neranjivi za metak
Svetine, za ugriz šakala u venu,
U grču stapanja, u nestajanju,
U jednoj od beskrajnih snežnih
Soba nežnosti; još nismo prodali
Ljubav na trgu, još ne razlikujemo
Anđela od zločinca, pepeo od vatre,
Bodež od ruke milosrđa

Slobodan Đurović | Dečaštvo

Dečaštvo: venecijansko plavo
leprša kao zastava u svesti
i poput peludi topi se u ustima;
boja postaje ukus, dim vatra.

Slobodan Đurović | Vuk među jaganjcima

Pakao, to je onaj trenutak
Kad glas počinje da razume
Svetlost, kad mrak počinje
Da treperi glasom; devica,
Što se probudi med avetima
Pohote, a poželi, nevoljno,