Marina Bogdanović | Slikanje vodom

Možda će od svih naših slika ova biti najistinitija
Ali ne zbog usuda i sudbi
Već zato
Što ljubljenje spira boje
I slika se vodom koja nas dubi

Životu smo više nego potrebni

Ogledalo sam na površini vode
U koje spuštaš pogled
I ruke

I sve se menja
U odnosu na tvoj pokret

Marina Bogdanović | Tajna svih tajni

Kada me o ljubavi upitaš... ćutim
Jer meni je sve u nagoti oka
U koje mi jutrom
Hrast svetlosne vaši sipa
I ja se budim samo zbog toga
Da među slepoočnicama tinjam
Do novog postojanja o kojem ništa ne znam

Ponekad... ta svetlost je toliko jaka
Da iz kuće izlećem kao vatra
Kao strah od požara

Usput upijenom vlagom
Utolnom vodom svih mojih žeđi omekšam
Zbog trave u parku koju ni korakom ne želim da ozledim

A tu bezazlenost
Uvek nanjuši neko pseto što za poljupcem žudi
Sa zadahom hrane koju je pokupilo sa asfalta na vlažnoj njušci
Za mene to je tajna svih tajnih večera

Ljubiti
Kao izrod nežnosti
Ne znajući ništa o čistoći

Dok se preko usana izlivam

Marina Bogdanović | Sa tobom u sebi

Sa tobom u sebi prepuštam se vetru
kao da su ruke svud po meni pale,
uz galop košave sustignu me lako
pa tonu po meni kao da su prave.

A kad priđe blizu nestvarno je živo
tvoje snoviđenje satkano od gladi,
grčevima čežnje povija u crno,
onjuši me jezom i na sto postavi.

Evo posluženja od krvi je slatko,
otvori mi usta da zaliješ nebom,
u očima mojim ogledaj se silni
što zamišljen oblak šakom si razneo.

Tu na mojoj koži tvoje remek delo,
otrovanu, golu, zanosom me boli
i ko mnogi drugi sad sam pokošena
u ljudsko i jadno što u telu gori!

Marina Bogdanović | Trag

Samo trag si bića otisnut u lišću,
pokret što je u šum sebe zakopao,
tek začuđen pogled što ga šake stišću
da se u bol svoj ne bi zagledao.

Bačena si želja kao kanap s mosta
razvučen visoko iznad sive jave,
spušten s moga tela da ti omča posta
stiskom oko tvoje izgubljene glave.

Jedva da si nešto sasvim sitno malo,
u magli slućeno, u slutnji skriveno,
a tako mi blisko, od iskona snažno,
i pre prvog daha u me uliveno.

Marina Bogdanović | Hod po vodi

Kada mi srce
Pod bezbojnim rebrom zaspi
U kući nenatkrivenoj spiraju me sati

I čekajući
Da se neko vrati
Kružnom lokvom prosjačim kapi

Sipim
Po nagoreloj zemlji
Kao hranjiva tvar koja je plodi

Izvan sećanja
Neko spušta stopu
I hoda... hoda... po mojoj krvavoj vodi

Marina Bogdanović | Rastojanja

Ovde sam nekad bila reka
Ovde sam nekad bila mreža
I u napuklini škrge poslednji dah

Svejedno je sada
Da li se krećem po kružnici sata
Ili sam uzburkanim minutom zaustavljena

Jer ono što nedostaje između dana i noći
To je deo mene ili cela ja
Oštricom kazaljke
Ranjena

Na putu do mrestilišta
Čistoga izvora

Kapljem svoja rastojanja

Marina Bogdanović

Marina Bogdanović rođena je u Beogradu 1976. godine. Pjesme su joj objavljivane u internet časopisima i na portalima za književnost, a kratke priče objavljene su u zajedničkim zbornicima. Zbirku poezije "Kruženja bez obličja" objavio je Banatski kulturni centar. Ovo je njen poetski prvijenac.

***
Marina se knjiže­vnoj javnosti predstavlja jednom pesni­čki zrelom i poetski zaokruženom celinom, koju svet svojim užasima nije uspeo da pokoleba i da je natera da ustukne i poleti u zagrljaj nekim od savremenih tokova poezije.

Marina Bogdanović | U šaci

Tihujem
U beloj nepomičnosti
Gustom krošnjom pokrivena

Sklopljena ptica.. jastuk perjani
Daruje me dubokim očima

Vidim
Drvo se u šaku preobražava
Svaki prst nosi gnezdoliku ranu

Iz koje hlorofil krvari
Na praznu svetlosnu stranu

To mene piše na liniji života
Kao meko koričenje stiha
I svedoči da postojim

I da sam mu šaku ispunila