Dario Samardžija | Istina al dente

Sve te mrtvačke jame u gori zelenoj,
Sve te rupe u pravilnom redu,
Svi ti kvadri vjetra u zemlju utisnuti
Ne kriju ništa ni u kom pogledu.
Reći će mnogi poklonici Njemu,
Visočanstvu Običaju i Priležnici Sentimentu:
Kosti pradjedova uzvišene liježu.
I prkosit će meni, ljutom oponentu.
Dabome, koštana masa slegla se u svemu
I po prilici koračamo po raspadnutom velu
Tjelesina očeva naših.
Ali, što je duša prokljuviti ne znamo,
Ni ukoričiti je zglobom, epifizom, kemijom...
Pa ni stupicom zemljanom grobova posvemašnjih.