Nena Miljanović | Svila jastuka groba mog

nema u tome nimalo poezije

što ti (ne)moćna mesečina

kroz otvoren prozor natapa postelju

u kojoj spavaš

snom bivšeg grešnika

ti odavno

ne sanjaš detinjarije

kao što su poetski prizori prirode

i prazne pesničke predstave o ljubavi

ne sanjam ni ja

budna

naslonjena na smešan mesečev zrak

i oslonjena na svoju moć zamišljanja

gledam te kako spavaš

i slušam najveću poemu ljubavi

koju mi neće priznati suptilni čitaoci

za njih

nema tu ničeg što je za pesmu

u šumu tvoga disanja

što prelazi u lako hrkanje

teško

da išta uzvišeno ima

kad te ovlaš dodirnem da se okreneš i prestaneš

i ti me nesvesno dotakneš usnama

usnuo

u ovoj prostoj priči o potrošenih dvoje

i neistrošenoj proznoj niti o običnom zajedničkom životu

(koji nemam i nemadoh nikad sa tobom)

a kojom vezem svilen jastuk groba mog

na tvome ramenu koje nemam za pod glavu

daleko od poezije

i njenih (ne)utešnih laži

o ljubavi