Branka Smoje | Šapat iz žepa krožeta

„Srce se čisti dobrim ljudima“

 (nepoznati autor)

„Nonica, nonica“, Roža joj trči u zagrljaj, obujmi je rukama oko struka. Kecelja joj miriše na ružmarin i mlijeko.

„Si prišla, vražja mala, ća si?“, nonica je miluje po glavi.

„Šu gremo pomust kozu, vajka  ima ništo za učiniti,“ uputi se u štalu, a Roža za njom.

„Ća ćeš provat, a?“  uhvati je za vime, a ona se izmakne.

Roža se približi kozi, glave su im na istoj visini. Šapne joj nešto. Koza se umiri.

„Ću,ću, ma ne ovi put“, gladi Ligiju. Dala joj je ime po jednoj sireni iz priče koju joj je mama čitala.

„Ča si joj povidala?“ , nona gleda svoju malu plavokosu unuku u crvenom kaputiću koji joj je već malo okraćao. Lani je sama ustupala vunu i sašila ga.

Kad je otvorila poklon ispod bora, ushićeno je govorila kako je sad unuka od Djeda Mraza.

„San joj povidala jenu tajnu, ne smin ti reć“. 

„A ka di je nono?“

„Poša je upeškat malo ribe za večeru“.

„Ča vidiš onu granu ulike*, para se kako sirena. A ara one dve, ka da je princ na bilemu konju“, nono joj pokazuje stabla maslina.

„Nono, ne postoje ti princi ne bilemu konju“, pravi se važna.

„ To mi je Veronika povidala“.

„Ča da. San mislija da he  je“.

„Ču ti ništo važnega povidati. Sirene ti postoje. Je, je. Veronika he vidila“, oči su joj se raširile.

Kad god bi Roža bila kod njih na selu, nono ju je svaki dan vodio u maslinik. 

„Gremo iskati štrige* i princeze,“ nono bi joj rekao. Uhvatio bi je za ruku, a drugom bi iz žepa  krožeta* izvukao stisnutu šaku i pružio joj.

„Ča ja to?“,  znatiželjno bi ga pitala.

„Šapat iz žepa, čuj, će ti ben niki ništo reć“, otvorio bi joj šaku ispred uha. 

„Si čula? Dami un bačin*“.

Roža je važno kimala. Svaki put je  nešto čula. Nono ju je uvjerio da možemo sve što hoćemo. I vidjeti, i čuti.

Pričao bi joj priče dok bi okopavao masline. Zajedno bi čupali travu.

 „Glej ove guste suze, to praskva plače, je bolna“, nono bi joj pokazao smolu na deblu jedne breskve, koju je za nonu čuvao.

„Ćemo je izličit, rećemo nonici da pronta čaj“, Roža bi zamišljeno kimala. 

„Evo ću joj vrči rankine* i bračalet“, onda bi objesila cvjetić ili  grančicu od ružmarina na donje grane.

U proljeće je nono rezao grane maslina. Skupljali bi one veće i deblje i nosili ih kući. Zavezao bi ih desetak i stavio Rožici na leđa. Kako se, dok su prolazili selom, pravila važna.

Nono bi joj pravio igračke od grana. Onda bi ih zajedno bojali.

„Hi je vajka lipo viditi“, nonica bi ih krišom promatrala, i traveršom obrisala suzu.

„Kad pojiš obid, moreš poć s nonom , ne prvo“, nona bi zaprijetila kad se Roži nije doručkovalo.

„Puš je s vragon, pojist ćemo ništo u selu“, nono je bio na njenoj strani.

Kupio bi dva panina, ako ih nije bilo, uzeo bi pola šervolana*i dvije fete mortadele, napravio sendvič. 

„Homo sist puli šterne“, rekao bi nono.

Sjeli bi na klupu na trgu, i Roža bi sve pojela.

 „Koje lipe lase ima ova mala. Franina ni na te,“ govorili su prolaznici. A nono se samo smiješio.

„Nono, ča ne da sirene govoridu?“, pitala je Rožica tog ljetnog jutra u masliniku.

„A more bit, samo hi ne razumidu svi, forši ona tvoja Veronika“, nono joj je začuđeno odgovorio.

„San je čula, mi se para ka da ima šuškalicu u rukamin“.

„Rožica, ne hodi naprid“, nono je šapnuo i  stao ispred nje. Rukom ju je lagano gurnuo još više iza sebe. Udario je štapom po travi.

„Aaaaa“, čula ga je. Uhvatio se za nogu i naslonio na maslinu.

„Hodi u hižu, zajno. I reči nonici samo: zia  Kata. Tečii*, Rožica teči“, stenjao je nono.

„Damela ovi svoj laštik s lasi“, jedva ga je čula.

Trčala je najbrže što je mogla stiskajući u ruci malu drvenu sirenu.

„Nonica, zač plačeš?“, plakala je i Roža. Nikad nije vidjela nonicu tako tužnu.

„Puš me malo, ću ti sutra povedati“.

Ujutro je Rožica na stolu našla dva panina s mortadelom. 

„Sam ništo pensala. Gremo ti i ja na korijeru* do ošpedala vidit nona. Ćemo se skalat jušto isprid. Posli će ti otac doć po nas“, nonica je zamotala drugi panin.

„Ma ka di je nono? Ča je u ošpedalu? Češ mi povedati perke si plakala?“ Rožica je bila znatiželjna. 

„Se moreš sititi kako ti nono  zove ziu Katu?“ počinje nona.

„Kata, Katela, si zmija vela. Tako vavik reče kad je inkontramo*. I povida mi da ja ne smim to reči“.

„Viš, nonota je čera *ugrizla zmija pa smo ga morali peljat u dotora.  Noga mu je puno nabotila pa su ga operirali“, nonica je krišom obrisala suze.

 „Nono, a perke nisi stavija drugu cavatu*?“ pitala ga je Roža kad je došao iz bolnice.

„Mi ne triba, sad param ki oni tvoj kapetan Kuka“, smijao se.

Rožica mu je u džep krožeta stavila mali komad drva na kome je nacrtala sirenu. Da ga čuva.

 „Da ni bilo moje Rožice, ne bi te me više vidili“, nono bi na štakama hodao do sela, a Roža trčala ispred njega i skupljala smeće da se nono ne spotakne.

 „Nona, nonica“, Roža joj trči u zagrljaj, obujmi je rukama oko ramena. I poslije dvadeset godina još uvijek miriše na ružmarin i mlijeko.

„Si prišla, vražja mala, si“, nonica je miluje po obrazu.

„Nono moj“, Roža se okrene i ugleda ga kako sjedi u izlizanoj fotelji s merlima na uzglavlju i rukohvatu. Stavio je svoj kapelin, bijelu uštirkanu košulju i novi krožet. Mirisao je na mentu. Jedna  nogavica  hlača bila je prazna. Sagnula se i čvrsto ga zagrlila.

„Rožica moja, san povida noni, forši zi zabila prit“.

Roža  mu je pružila dlan. Na njemu je bila mala drvena sirena koju joj je nono davno napravio. Obojana u zeleno, kao i njegove masline.

I nono je izvukao stisnutu šaku iz džepa.

„Ča je to?“ pitala ga je.

„Šapat iz žepa krožeta“, nono se nasmiješi.

________________________________________________________________

• krožet-  prsluk, điletin

• šervolan- vrsta bijelog kruha

• rankine- naušnice

• štriga- vještica

• ulika- maslina

• bačin- poljubac

• šterna- bunar

• teči- trči

• korijera- autobus

• inkontrati- sresti

• čera- jučer

• cavata- papuča

• forši- možda