Anđelko Zablaćanski | Životni put

Čije to sene mojim snom promiču

Čija mi ruka znoj sa čela briše

Čijih reči nema dok se usne miču

Čije u mom oku liju hladne kiše

Čiji su damari što mi srcem tuku

Čije misli trče mojim vijugama

Čija glava spava na mome jastuku

Čiji su vozovi na mojim prugama

Moje su to senke – ne znam čiji snovi 

Među dlanovima čelo ko zna čije

Na mojim rečima tuđinski okovi

Svi pljuskovi moji a oči ničije

Moja bila biju kod ljudi bez srca

U mojim mislima samuje tišina

U mojoj se glavi jed tuđi koprca

Moji su vozovi na pruzi bez šina