Kolumne

petak, 5. lipnja 2020.

Maja Cvek | Ribička


Marko je bio zaljubljenik u ribolov, a Lela je bila zaljubljena u Marka. Rezultat te jednadžbe bio je da je i ona bila zaljubljenik u ribolov i pratila ga u ribičke avanture.

To ljeto su sa nekoliko drugih bračnih parova, prijatelja iz tinejdžerskih dana, ljetovali zajedno. Naravno da su i ostali muški članovi društva bili ribolovci, pa je za odmor birana lokacija gdje ima vode i ribe. Bilo je to malo selo uz Kupu, u Gorskom kotaru, u ribičkim krugovima poznata ribolovna meka. Ljeto je bilo sušno i pakleno vruče, pa se činilo kao da će i Kupa presušiti.

Tekla je nekako lijeno, ljeskajući se na ljetnom suncu, a iz već su znatiželjno izvirivale pojedine stijene, kao da traže vodu koja ih je do nedavno prekrivala.

- Pa zar u tom jarku ima riba? - čuli su se zločesti komentari ženske pratnje - Ako i ima, te su već skuhane!

Takve su primjedbe kod njihovih stručnjaka za ribolov naišle na podsmijeh: - A kaj se vi razmete u to! Uhvatite se kuhače i pripremite tavice, rajngle i sve kaj treba, mi smo brzo natrag!

Prvi dan, ništa: - Ma nismo se još aklimatizirali.

Drugi dan, ništa: - Danas će pasti, samo što nije!

Treći dan, ništa: - E je** ga, tu nešto ne štima!

Ribičkim rječnikom rečeno, nije bilo „ni pika“, a prevedeno, riba se nije dizala na površinu. Kako će se i kuda jadna dizati, kada je površina na dnu! Početni zanos je spao na nulu i bilo je izvjesno da će pomno planirano ljetovanje ispasti katastrofa.

Za razliku od ostalih, Marko se nije htio predati. Slijedeće jutro, rano, u samo svitanje, spremio je potrebni pribor u torbu, navukao visoke ribičke čizme i uzeo štapove: - Ja bum vam pokazal kak se to dela!

- Pa kaj si lud, ak neće na večer, bogme neće ni ujutro. Sad smo na odmoru, već bude naišla koja luda ribica, strpi se malo. - pokušao ga je zadržati njegov kum, koji je uvijek ustajao u zoru i kuhao prvu kavu.

- Ma samo da probam. Brzo se vrnem. Ostavite kavu i za mene, pa bumo nabacili koju „Belu“ - nestrpljivo je odgovorio. - Možda se potrefi ovak rano.

Ni Lela nije pošla s Markom već se odlučila za druženje uz crnu kavu, koja je tako primamljivo mirisala. Nešto kasnije, cijelo se društvo okupilo u dvorištu gdje je bio postavljen veliki drveni stol i dvije dugačke drvene klupe. Doručak je kao i uvijek bio obilan, a kava se kuhala već drugi put. Naravno, šale i zadirkivanja nije nedostajalo. Vrijeme je prolazilo u opuštenoj atmosferi. Družeći se godinama, bili su poput velike i složne obitelji. Bila je opće poznata činjenica koliko je Marko tvrdoglav i kako je zagriženi ribolovac, pa se nitko nije brinuo što ga već dugo nema. U svakom slučaju, dan ničime nije pokazivao da će se pretvoriti u pravu moru.

Ručak je došao i prošao, a od ribiča ni traga ni glasa.

- E sada više nije ni tvrdoglavost ni zagriženost, - čuli su se oprezni komentari - tu nešto nije u redu. Počela su nagađanja o tome što bi se sve moglo dogoditi. Vidjevši da je vrag odnio šalu, dečki su se konačno odlučili krenuti u potragu, dok je ženski dio društva nastojao umiriti Lelu. Poslije nekoliko sati vratili su se bez rezultata. Kako se bližila večer, trebalo je uz ozbiljnije pripreme krenuti u novu potragu.

A kada su se večernje sjene već nadvile nad selo, napokon se pojavio on, izgreben, prašnjav, poderane košulje, bez svoje torbe i štapova, poput kauboja koji bježi pred indijancima. Svi su ga zapanjeno gledali.

- Ti bokca pa kak to izgledaš! Kaj si namesto na ribe, naišel na čopor vukova? - reče jedan prijatelj, sa izrazom olakšanja na licu.

- Rekel sam mu ja da ne ide, ali kaj bi, taj ne sluša nikoga. I kaj sad, gdi su te tvoje ribe? - javi se drugi.

Zbunjeni, izgrebani i poderani povratnik sve je pogledao i najprije zatražio čašicu rakije. Iskapio ju je, kao da mu život ovisi o njoj. Zatim je sjeo na klupu i duboko uzdahnuo.

- Joj ljudi, da mi ovo neko priča, ja ne bi veroval. Zamislite si, dobim krasnu ribu i onda u trenu ostanem bez nje, a skoro i bez vlastite glave. Ovak se nikad nis prestrašil! Evo kaj je bilo. Dojdem ja na vodu, tam gore, blizu mosta. Mir, tišina, nigdi ništ. Mislim si ja, malo bum muharil, pa kaj bu, bu. I tak stojim i čekam. Ni pika. Onda odlučim krenuti malo dalje, tam na one brzake, gdi je voda još dost duboka. Ma znate i sami, na vodi izgubiš pojam o vremenu. Ponovno zabacim, kad najedamput trzne. Trza levo, trza desno, a ja vlečem polako prema obali. I onda vidim, blesiče se lepa, velika riba. Joj, kak mi je žal…

- Kaj, ni vrag da ti je zbrisala? - nestrpljivo zapita netko.

- Ma, da barem je. Zvadil sam ja nju. Igrali smo se mi oko deset minuta, a onda sam ju konačno dobil na šoder.

- Kaj je tak velika da si moral zvati šlep službu, pa kada stižu? - zločesto se ubaci njegov kum, dežurni zafrkant.

Ali Marko se nije dao smesti:

- Je, je bila je velika, samo ne tak kak se ti zajebavaš, zmeril sam trideset osam centi. Prava domaća pastrva. I mislim si ja kak sam imal dobar nos. Samo treba biti uporan. Jer, di je jedna, tu su i druge. I odlučim ostati još malo pa da si poduplam ulov. Moja pastrva polako se spremala napustiti ovaj svet i ja sam odlučil nek u miru ode. Posle si ju lako pospremim u torbu. Muharim ja tak neko vreme, ni sam ne znam kolko dugo, kad najedamput čujem nekakvo gunđanje. Iza mene pucketa, šušti granje a onda i šoder počne škripati. Instiktivno osjetim da je nekaj jako, jako veliko u blizini. Okrenem se malo ustranu i…

- I? - društvo ponovi u zboru.

- Ljudi, skoro sam se usral od straha. Pokraj moje pastrve stoji medved. Pravi veliki riđi medo.Valjda se došel napiti vode dok još nije tak vruče. A možda je i on štel nekaj uloviti. I tak, gleda on ribu, pa mene. Gledam i ja njega, pa ribu. I onda mi sine, pa medo bu maznul moju pastrvu. Ali onda mi proradi i druga svečica: bolje da mazne pastrvu nego mene. Je, al sad više ne znam kaj napraviti. Ak ostanem na obali, imal bum posla z njim, a on bu sigurno jači od mene. Ak pobegnem u vodu tu je prejaki štrom, čižme se budu napunile z vodom i teško da se bum zvlekel van.

Gunđa medo ko da traži ribu. Ma vrag po ribi. Još bu bilo ribe. Treba glavu spašavati. I tak velim ja njemu hrabro:

- Izvoli medo, samo ti klopaj.

Dok on još ni bil na čisto kaj ja to meljem i kaj u stvari hoče, ja sam skupil svu snagu i dal petama vetra. Ljudi, nemam pojma kak sam projuril prek grmlja i kamenja do ceste. Trčal sam kak da me svi vragovi nateravaju. I onda skužim da sam krenul u skroz u kontra smjeru. Nisam se usudil okrenuti, a sve kaj sam imal sa sobom, ostavil sam kod vode. Bilo me strah vratiti se istim putem natrag, pa sam prešel Kupu preko starog visečeg mosta i onda z druge strane preko polja natrag. I evo, sad sam tu. Možda su mi pomogle i Leline gorske vile, o kojima ona sanjari, kad me prati v ribičiju. Pritom se nasmiješio, kao da se ispričava za brigu koju joj je nanio.

- Lepo bome, sad bu medo imal one tvoje mušice koje tak stručno delaš. Još nek si uzme štap i može se učlaniti u ribičko društvo. - počela je zafrkancija.

- Do visečeg mosta, veliš. Onda si se dobro nabežal. Još malo pa si mogel na vinski gulaš v Deželu - dobacio je kum.

- Samo se ti zezaj, videl bi ja tebe kak bi se držal. Sa tim salom koje nosiš, sigurno ne bi tak brzo trčal ko ja.

- No, glavno da je sve dobro prošlo. Pa i medeki moraju jesti. - javila se, sad već smirena Lela.

Nitko nije mislio na spavanje. Marko je bio zvijezda večeri, a događaj se prepričavao u najsitnije detalje do kasno u noć.

Tek za dva dana, hrabro su otišli na mjesto bliskog susreta dvaju ribolovaca. Na kamenju je ležala torba, a u polegnutom i polomljenom grmlju bili su odbačeni štapovi. Od pastrve ni traga, ali svi su na osnovu dostupnih dokaza zaključili da priča nije ribička.

Nakon toga Marko je postao još veći ovisnik, a Lela se od ribolova definitivno - odljubila.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.