Tomislav Domović | Svađa

Kad se naljutiš na mene ti ne povisuješ glas, ne mašeš rukama, ne lupaš vratima, prozorima, tanjurima, zdjelama... Kad se naljutiš praviš se da me nema. Ja bih volio da se nešto lomi i trešti kad već dan razbija se o moje tužno lice.

Ja trčim po oblake, omatam ih oko prsta i kao slatku vunu donosim tebi pod nepce. U slasti ti zaboravljaš sve moje prijestupe i šalješ me van da ti donesem još koji slatkiš. Čokoladnu bombonijeru s punjenjem od sitno nasjeckanih stihova. Lizalicu s preljevom od nemuštih isprika. Šaku slovnatih pralina za šaku oprosta i jedan osmijeh.