Florian Hajdu | Bezimeni cvet

Kad sam sa Barniem kroz šumu trčao
naišao sam na jedan predivan cvet
naranđžasto žuto ljubičaste boje
pored stogodišnjeg bagrema
čije grane su u visinama
sa udarima pariško plavog vetra
bahovu muziku poput orgulja imitirale
Htedoh da nastavim
ali mi cvetak ne dade
klonuvši
tužno uvivši latice cveta unutra
Poželeh da je oslovim
razveselim
ime joj ne znadoh...
Nazvao sam je imenom tvojim
ona se ispravi snažno rascveta
boje i miris raširi
a vetar poče da duva Šopena...
Tako mi bolno nedostaješ
cvete moj
bezimeni!