Ernad Musić | Kad jednom elegija ne bude

Krhke su oči, zbilja, i opet, krhke su oči!
U žitku ih ne imadoh mnogo, kamo sreće da slijepac sam bio ! Luča je pošiljatelj samo, kad mlidijah gledati žmirio sam sasvim, spreman k'o list behar što dočeka, k'o vatra što pred suncem svojim kleči. Nema me u imanju ovom, a najviše sam tu - na vrhovima prstiju. Treba zaspati potom, u snu se zbiva ono što na javi se sniva, i nije li san zapravo java ?
U amfori neki šćućuren mrak - šuti.
Nudeć besmisao smisao tražeći, zar to nije stvarana ljudska osobina ? Tako blizu sam onom što nisam, je li traženje oko ili suza ?
Posvud, miris ljubavi se širi i stvari su ga poprimile, trebalo bi duboko udahnuti,
ne kušati kisik - nikad više, možda umrijeti, u besanom snu probuditi se i ostati budan. Trebalo bi možda umrijeti !
Dići se i izdići ! Evo, iz usta mi trava raste, ne sramim se polaska.