Katarina Mijatović | O pokojniku sve naj...

             Pomalo se gegajući  u hodu, Franca se osvrne iza sebe. Učinilo joj se kako ju netko doziva. Uoči Debelu Martu što joj se sva zadihana i oznojena približavala. Poslijepodnevna sparina je nemilo ostavljala svoje tragove na njoj.

«Ma kako se i ne bi znojila… vidi kako se ubundala?» - pomisli ona, motreći ju od glave do pete. Crna cicana marama, nespretno svezana pod bradom uokvirivala je debelo okruglo lice, a na ogromnom tijelu crna vunena vesta ispod čijih rukava se nazirala još nekakva majica. Debele noge sakrivala je široka, isto tako crna šokačka suknja ispred koje se nalazila pregača.

«Vjerojatno ju je tek izvadila iz šifonera…osjeti se fajtinom !?» - zaključi kada se našla pred njom osjećajući miris ustajale garderobe.

            - Bog s tobom Franca! - progovori zadihano usputno se križajući, te nastavi:

            - Ko da ti ni 74 godine…odaš ko kaka mladica…ne more te se stić! - rekne zadihano, a pritom rukom zavitla po skutu suknje otresajući prašinu što se nakupila u hodu dok je žurila za poznanicom.

            - Baš ćeš mi ti reć…mene tri stanu u tebe… vidi kolika si, a k tome šta si se tako ubundala, ko da je zima!? - pomalo ljutito progovori Franca, dajući joj do znanja da joj i nije baš poželjno društvo u ovoj prilici.

 Kao da joj je čitala misli Marta upita:

            - Ma tako u brzini…nego je l' ideš posvetit Ivu… Bog da mu dušu prosti, umri mlad…, a tek 60-ta?

            - Idem… je baš mlad…a vidi nas…onaj gore još nas drži na životu! - pokaže rukom prema nebu.

Na dobrano smežuranoj šaci zapleše sjajna krunica na čijem se podužem lančiću klatilo oveće raspelo.

Sama pomisao na smrt natjera staricu na razgovor.

            - Uf, nešto me straj uvatio… nervozna sam… sve mislim da sam ja na redu. Znam da ću uskoro i ja… stara jesam, ali…život je lijep! - sjetno rekne nastavljajući:

- Znaš, uvik sam se mogla oslonit na njega, uvik… kad je trebalo poorat bio je tu, donit vodu, opet je bio tu. Doduše, sve je on to naplatio, ali je uvik bio tu kad god sam zvala! - krene pričati sa sjetom o pokojniku, kojeg su upravo pošle posvetiti.

            - Je… imaš pravo, tako i meni… bio je duša od čovika… taka da ji je malo u vom selu… moš ih nabrojat na prste jedne ruke! - dočeka Marta, pokazujući na svoje prste, htijući početi brojati.

            - De, de… ti mi se javi! - zajedljivo prozbori Franca, pogledavajući prema kući pred kojom se okupila neznatna količina ljudi spremnih na posljednji oproštaj s pokojnikom.

Marta primijeti:«Tako malo ljudi!?»

            Iznenada ju prekine lagani udarac Francina lakta u bok. Lakat se izgubi u mekoći garderobe i sala.

Izgled njihovih lica ostavljao je dojam skrušenosti, tuge i bola. Činilo se kao da su pripadale pokojnikovoj obitelji.

            - Hvaljen Isus…moja sućut! - obrate se jednoglasno osobama što su se tu zatekle.

            - Je l' u prednjoj sobi? - tiho upita Marta nekog poznanika, na što on samo potvrdno kimne glavom te ih povede u dvorište.

Lagano hodajući za njim, promotre dvorište. Sve uredno, dotjerano i pometeno. U isti tren pomisle: «Kad prije…?» - znajući da nikada nije bilo uredno, a kamoli čestito pometeno.

Obave posvetu, te kroče van na ulicu. Hodajući stazom neko vrijeme su šutjele.  Svaka sa svojim mislima.

 Marta ne izdrži već otpočne prva razgovor:

- Je sil vidila dvorište… ko da ni njiovo… kad ga urediše…sigurno komšije?

            - Da… još samo da su obrisali prašinu s natkasle… za prst debela! - dočeka Franca, pokazujući za primjer svoj prst na ruci.

            - Jest… i ja sam vidila! - prihvati razgovor njena prijateljica, odmah nabacujući:

            - Znaš… ono pri 10 godina kad sam slomila ruku… Iva me ni tijo odvest u bolnicu, da ne bi Mate…kud bi jadna!? - stane uvrtati glavom;

 -  I to ni sve… pa kad sam kupila svinje od njega…znaš da sam dala kaparu…jel se sićaš, a on priprodo svinje , ni kaparu nije vratijo!? - zastane pogledavajući prema Franci koja se samo smiješila.

            - Reci…ajd reci, vidim daš puknit ako ne kažeš! - rekne Franca, pa stane nasuprot nje te tiho prozbori:

 - Tako će i o nama divanit kad umremo, dok nas ne pokopaju lipo, a kad lopata poškaklja stomak sjetit će se i  lošeg od pri 50 godina! - zaključi Franca te nastavi okrećući leđa Marti:

 -  A uvijek je bilo o pokojniku sve naj…!!! - pa zakorači preko ceste put Lisičaka ostavljajući zabezeknutu Martu što se lagano zaputi k Crkvenom kraju.