(četrdesetprva kratka priča pisana pretežno šoltanskim dijalektom)
Brž je bilo deset uri navečer, vrime kad su mnogi u Grohotan već odavno u posteji. Samo je u Bukteničinu dvoru, pače na njiovoj gustrini, budno nikoliko naizgled nervožastih judi ča se muvaju po njoj, side za stolon oliti stoje na nogan i mejusobno pripovidaju. Iluminacija jedne žaruje u totalnoj tmini oko nas i ritki huk čuvite uza sve to, stvara situaciju koja neodoljivo podsića na scenografiju kasne litnje pridstave u našen selu. Naravski tema je partija trešete, o kojoj deboto ovisi život! Mi smo zapravo jedva dočekali da iznenadni noćni posjetitelji pođu u krpe i nas kartaše napokon puste na miru. Ma, jasno je bilo i njiman da smo ka zapete puške, ali se ipak nisu mogli načudit našoj strasti za igron. Inšoma, nakon grintave Nebojšine matere, često kisele tete Marice, poslidnji nas je pozdravi njezin decentni zet Pavle. Ne bi se začudi da je, danas već istaknuti hrvatski književnik, baš tad dobi ideju za niku novu priču, sudilujuć i sam u ovoj neorealističnoj atmosferi onkraj stvarnosti.
