Nena Miljanović | Ptice, Mesec i so

Po danu

Ne izgovaram ti ime

Kao okultnu reč koja bi prizvala duhove noći

A ipak

I neprizivan se vraćaš

Skriven

U insertima izgubljene jave vraćene snom

Samo se stvoriš

U zrnu soli na prstu

(jednom sam ti palcem obrisala kap znoja sa čela

i liznula taj ukus soli i tvoga umora)

I čeka me tvoj odraz

U staklu izloga gde prodaju kaveze

Žmurim

Kad prolazim Ulicom Ptica

I ne gledam u nebo kad je pun mesec

Kao one početne noći ljubavi

Kad su se razrojile zvezde i ti u meni

Tog i narednih sedam aprila

„Prisutan

kao svetlost bez glasa“

U pokušaju da te prebolim

Ne čitam više Enesa Kiševića i Nerudu

I preskačem april u kalendaru

Činim sve što je do mene

Da te zaboravljena zaboravim

Uzalud

Ne mogu da ne spavam i izbegnem snove

(na koje kao ni na srce um nema uticaj)

Niti da izbrišem mesec i nebo

I poubijam ptice

Ne mogu (ma koliko se trudila)

Da ne pišem pesme

U kojima ponavljam i ponavljam prošlost

I kaplješ slan u stihove

Solju što daje ukus životu

Ljubavlju

Što me održava živom

Poezijom