Sreli smo se i seli da popričamo i popijemo kafu, posle dužeg vremena. Dve godine se nismo ni videli, ni družili zbog korone – samo nekoliko poruka i jedan kratki Skype razgovor u većem društvu, pre šest meseci. Sećam se kako sam mu se ranije divio, jer je uvek znao šta hoće i – što mi je još više imponovalo – to što je hteo, bilo je uvek malo „izvan kutije“, originalno, nesvakidašnje. Drzak prema životu, takav je bio Živko.
Sad, već posle prvih gutljaja kafu, nekako mi odjednom nije prijalo to naše druženje. Osećao sam, sa žaljenjem, da se promenio, ostario... Kao da se nekako razblažio, razvodnio... Postao pomirljiv i neodlučan – sve suprotno od onog kakav je bio. Šta mu se desilo?
„Šta ćemo, ako počne kiša?“, pitao me je i odrično klimao glavom, pošto sam bio predložio da se, pre ručka, malo prošetamo.
„Ništa nas ne sme iznenaditi“, šaljivo sam ga podsetio na staru parolu civilne zaštite, ali nije se nasmejao. Da li je zaboravio?
Posle kafe je Živko ponudio da me odveze kući. Na suženju puta, policajac je upravljao saobraćajem i mahao. Prijatelj je stao i zakrčio prolaz.
„Ja ću da stanem ovde u stranu dok ne prođu svi iz drugog pravca“, objasnio mi je.
Kad je konačno, uz policajčevo ljutito mahanje i zvuk pištaljke krenuo, rekao je:
„Meni se učinilo da je bilo bolje da stanem“.
Na sledećoj raskrsnici je skrenuo na pogrešnu stranu, a kad sam zaustio da komentarišem, ubacio je:
„Idemo okolo, jer ovom donjom ulicom možda nije dozvoljeno“.
Poslednji kilometar smo skoro mileli.
„Vozim sporije nego što je dozvoljeno, jer nikad ne znaš – možda je policiji pokvaren radar“.
Pre rastanka sam mu ponudio da krajem nedelje idemo zajedno na koncert, ali je odbio:
„Neću, hvala ti, verovatno mi se ne bi dopala muzika“.
Nije ni pitao ko svira.
Hm ‒ kako se vi odnosite prema životu? Ko je kod vas „prva violina”, tok života ili vi sami?
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.