Jutros bih da ne ustajem rano.
Ne vidim razlog, ne slutim svrhu.
Mnogo je toga nedosanjano.
Dugovi dođoše na ovrhu.
Razišlo mi se društvo, rodbina.
Drugovi školski, ulična klapa.
Pod čempresima je polovina,
A drugi klimaju uz pomoć štapa.
Usred žamora ispijam kavu.
Kojim to jezikom ljudi govore?
Ne znam izabrati opciju pravu,
Nisam za banalne razgovore.
Stežu me brige ko obruč prsni.
Kaplju ljepote žudi mi oko.
Čitam gdje balvani svakovrsni
U muljnu močvaru tonu duboko.
Pa mislim: Što se tu ima reći?
Zadnju će ipak izreći Kronos:
Jedni će gorjeti u kućnoj peći,
Drugi se stvrdnuti kao abonos.
Nije bogznašto to naše doba.
Ne odudara u općoj slici:
Jedni su samo potrošna roba,
Drugima dižu se spomenici.
Ja nisam Ahilej ni veliki Prijam,
I defetistički biram način.
Na bok se okrećem,koljena svijam,
Dekicu preko glave navlačim.
Ilustracija: Internet
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.