Dubravka Borić | Kad je vrȋme od Božȉća

Rumenīdȕ se ponȉstrice.
Dȉmidu fumōrȉ.
Svȅ štrȏde,
svȅ kãle,
punȅ pršurãtih,
punȅ vȍnjih.

Mȍtoj,
mȍtoj,
u fȍlije,
orȉhe,
jãbuke,
bombuȏne i
miȇndule.

Obȉsit hi vȁjo
svȕkuda po bȍru,
da svĩtlidu lîpo
prȉdvȅčer i zȍru.


Tĩ ćeš, ȍče, zamūtȉt
jõpnja i vodiẽ
i  svȅ  lipo poškropȉt
- snȉgon zasnižȉt:

i ȏndjele vr' štãlice,
i zlõtne nin trȗmbice,
i zvīzdȕ repãticu,
ča vȍdi Ditȉću.

Kad duõjdedu pastīrȉ
i krōjȉ ki štãlici
da se poklȍnidu,
da klȅknedu,
Ditȉću na slãmici.

…A mĩ ćemo puõć
na prãge svĩh vrõt
-koliȇndrot,
koliȇndrot,
s’vȅčera do ȕnoć:
Srȉtan Božȉć
i Nȍvo lȉto zaželȉt.

---------------------------

ponȉstrica- prozorčić
fumõr - dimnjak
štrȏda - šira ulica
kãla - uska mala ulica
pršurãta - fritula
vuȏnj- miris

vȍnji- mirisi
(o)miȇndula - badem
jōpȏnj- vapno
ča- što
krõj- kralj
vrõta- vrata
koliȇndrot- koledati
lȉto - godina