Slađana Lazić Poljašević | Kćeri

Gde si kćeri gde si rano
Već do kraja uvenu ovo staro stablo
I jeseni rane iznemoglo izmiču
Pobelele kose na starost mirišu
Umorni dlanovi sve češće se mole
Da ti dođeš i posetiš ognjište svoje
Gde si kćeri gde si rano
Na grudima mi ne usni odavno
Ne osetih tvoje ruke oko vrata da me stežu
Smo stežu ovi gorki dani samo stežu ovi sati
U samoći što se bude a tvoj glas se ne čuje
Zar od tuge da presuši ovaj izvor stari
U suzama dani da se guše
Dok te željno isčekuju ove stare ruke
Na grudi da te priviju kao nekada sa radošću da te dočekuju