Anđelko Zablaćanski | Na razlivu života

Srč mog postojanja udenut u Tvoju hladnoću

Venčanu sa svim sutonima poznih jeseni,

Početak je nepovratnog puta u gluvu samoću,

Kad sve se tuge skupe samo u jednoj seni.

I biva tako dan u očima sve tmurniji, kraći,

Svaka misao o Tebi srcu je sve nejasnija,

U  vrtlogu zbilje i snova već se ne umem snaći

Dok me živim još čini Tvog bivstva čarolija.

Pružam li ruke k Nebu ili daljini što se gubi

Na razlivu tokova svetlosti i izmaglice,

Ne znam – osećam neko mi um svojom tupošću rubi,

Da pred istinom ne mogu poznati Tvoje lice.

Na kraju u strahu drhtim s mišlju o nepostojanju:

Tvog dela u meni i svemu što beše i biće – 

I gde su granice gordosti i smernom pokajanju,

Kad sve se u duši slomi s krikom u komadiće.