Miljan Jelić | Jedan nesrećni slučaj (1. dio)

„Ja vam kažem, svima ovde, da su to razmažena dečurlija! “, gospođa Tot je kroz kašalj izgovarala dok se držala za suknju, ostavljajući svoga mačka u krilu. To beše debela, braonkasta životinja, mudrog pogleda, kao da i sama shvata potrebu da maženje mora za kratko prestati – gazdarica, kad god je uzbuđena bi čupala delove svoje garderobe, pa to ni sada nije bio izuzetak. Na glavi je stajao stari damski šešir sa tilom, a haljina joj beše kičasta, okićena predstavama cveća što su oponašale radove holandskih slikara.

„Ponavljam – od kada je iznajmio stan ovde, neprestana sumnja je padala na njega. Visok, malokrvan, izgubljenog pogleda. To, složićete se, nije normalno stanje, pogotovo kada je neko student kao što je bio on…“, zahuktala se i ponovo uze mačka u ruke, a isti se kroz blagi mjauk iskezi na ostale članove skupštine stanara.

„Gospođo Tot, a ja vam treći put ponavljam, a sada je već 19:30,  da 1) ovo nije predmet rasprave našeg sastanka; naprotiv, predmet naćeg…izvinjavam se, našeg sastanka je pitanje da li se ovaj nesrećni mladić, a naš komšija, uopšte obesio ili nije i 2) svakako ne mogu uneti u zapisnik vaše privatno mišljenje o njemu, pored toga što istovremeno i vodim sastanak i zapisujem ko je šta rekao…“, razdraženo je govorio predsednik kućnog saveta, dok je prstima prelazio preko ćele. Bio je to čovek srednje visine, bez kose i obrva; ponekad bi mešao slovo „š“ sa slovom „ć“ i obratno, a što je bilo prouzrokovano nepravilnim rasporedom pojedinih zuba. „Dakle“, nastavio je jednakim tonom, „da li se Spiridon obesio u svom stanu na šestom spratu, u stanu broj trideset i devet? “

Osvrnuo se obazrivo po holu zgrade, prošavši pogledom iznad glava učesnika razgovora. Salon je bio mali, dvanaestoro ljudi beše poređano na trošnim podrumskim stolicama oko predsednika koji je čučao na ivici stepeništa. Sa obe strane ulaznih vrata postavljeni su bili prašnjavi sandučići za pisma, a iznad stajaše par obešenih slika izlazećeg sunca i nekakvih rustičnih prikaza.

„Saglasan sam sa gospođom Tot…“, reče Artan nezainteresovano, paleći brižljivo smotanu cigaretu. Bio je izdužen, čak i sada dok je sedeo na stoličici. Iako je tek zašao u rane pedesete, delovao je uvenulo a seda kosa se razbarušeno meškoljila kad god bi i najnežniji povetarac dunuo. „Međutim…“, tu se zamisli češkajući špicaste uši „ malo je verovatno da je u pitanju stan broj trideset i devet. Vidite, ja stanujem iznad, ali, sa sigurnošću mogu reći da je mesto kritičnog događaja jedino i mogao biti tavanski deo, koji je odmah više moje spavaće sobe. Naime, kada se dogodila sva ta nemila ujdurma, čuo sam negde iza ponoći, kako je neka stolica tresnula na tavanu, a koji udarac beše praćen zatezanjem kanapa. Škripa dasaka mogla je isključivo poticati od težine tela koje se klatilo na konopcu…“

„Prvo“, ulete gospođa Tot, hvatajući se za suknju, „ to svakako niste mogli čuti s obzirom na to da naša zgrada, ma koliko samotna i nenaseljena bila, poseduje vrlo pouzdan sistem zvučne izolacije od krova pa sve do podruma. Međutim, kako je sve delomice instalirano, a ne prema dogovorenom sa majstorima – u celini, postavljeni materijal izoluje rasprostiranje zvuka samo na dole, tako da vi odozdo niste mogli čuti ni lavež psa. Morali biste bolje rezonovati za jednog penzionisanog inspektora. “

„Pobogu gospođo Tot…“, uzvrati zamahnuvši cigarom nepomirljivo, pa se nalaktio na pesnicu, „ U tom slučaju ni vi sami niste mogli ništa čuti, jer se njegov stan nalazi direktno iznad vas. Sa druge strane, šta ako ni već postavljena izolacija nije urađena kako treba? Majstori su obećali da će uradili samo ovaj deo, ali još uvek nije jasno da li su radove na njemu sproveli do kraja – uostalom, ni fakturu nismo dobili, a sve je plaćano na ruke. Ne zaboravimo da je sistem rađen veoma davno, tek pošto sam se doselio u zgradu, tako da je zasigurno morao proći kroz razne popravke i pojačanja. I molim vas…“, ovo je veoma svečano rekao, podigavši cigaru visoko, poput paradne palice, „ …poslednji put vam kažem, ja nisam inspektor, već sam penzionisani zamenik javnog tužioca, ta naučite barem razliku između te dve institucije…“, zadihan, uspravi se pa ponovo sede.

„Hoćete li, molim vas, ovom čoveku narediti da se ostavi duvana! Uostalom strašno sam alergična na dim“, glasno protestova gospođa Tot pokazujući znak na kome je pisalo da pušenje šteti ljudima i da je stoga zabranjeno, obraćajući se predsedniku.

„Nisi alergična na duvan, nego na tvoje proklete mačke! Od kada ste ih kupili, ne prestajete da kijate i kašljete…“

Prepirka je trajala još par minuta, uglavnom oko toga čije je zdravlje trošnije, što je lukavo upotrebljeno za prekucavanje zapisnika od prethodne sednice skupštine zgrade.

Nakon toga, postupajući po apelu, predsednik zamoli Artana da ugasi cigaru, mada to više nije bilo ni potrebno, imajući u vidu da je dogorela skoro do filtera. Bivši inspektor, pardon, zamenik javnog tužioca ode do kante za smeće i teatralno pusti da se opušak surva među umašćene primerke dnevnih novina i plastičnih boca, te se lupanjem cipela o kamene pločice salona vrati na mesto.

„Zadovoljni? “

Gospođa Tot je, smeškajući se, nameštala šeširić, a zatim je pogladila mačka koji se šćućurio u njenom naručju u znak male pobede.

Utom uđe Leart, plašljivi i drhturavi gospodičić sa radnom torbom, onižeg rasta sa negovanim i izvučenim brcima koji su na krajevima bili zavijeni nagore. Namerno je zakačio nogom vrata, ne bi li ga primetili, a zatim, izvinivši se prisutnima (koji nisu ništa konstatovali), sede na stepenište uz predsednika, jer slobodnih stolica više nije bilo. Nakon što se udobno ugnezdio, upitao je, kao da je normalno što kasni, dokle je dogurano sa sastančenjem. Predsednik, ne želeći da prekine stanare koji su ćakulali oko ko zna čega, šapnu mu na uvo razlog njihove sednice. Ovaj je napravio zblanut pogled, razgoračio oči a usta mu razvukoše brkove u pravilne iglice. Zatim se javno obrati svima:

„Izvinjavam se, nisam prisustvovao od početka, pa i ne znam o čemu se diskutuje, niti sam znao da se bilo kakva diskusija danas odigrava, ali (u tom trenutku mu neka ženica sa dvoje male dece dobaci problem oko kojega su se svi okupili, no uspeo je na vešt način da prečuje odgovor)…ali bih samo voleo da znam, pošto sam u žurbi (tada u dva navrata lupi svoju tašnu koja je prazno odjeknula hodnikom), šta ste odlučili u vezi moje dozvole? “

Ženica koja mu je dobacila odgovori: „Dragi Learte, o ovome smo još prošli put govorili, i ne možemo ti ništa reći dok se veštak građevinske struke ne oglasi…“, dok ga je s prezrenjem osmatrala. Nosila je krupne naočari malo ukrivo, preko čijih krakova je padala duga smeđa kosa. Dečica su bila oko nje i pomno pratila događanja na sednici, a jedno bi, s vremena na vreme, ćušnulo drugo, provocirajući na igru, premda je reakcija druge strane izostajala.

„Svakako, pa ja sam to i obećao…“, nasmejao se i izvadio iz tašne nalaz i mišljenje veštaka, „…i evo, moj brat, inače veliki stručnjak, i dugogodišnji saradnik najrazličitijiih advokata, parničara pre svega, dao se u ovaj poduhvat i, verujte mi, nikada nije omanuo u proračunima ili proceni izvodljivosti! Ako je to potrebno, iskopiraću po primerak za svakoga od vas, mada mislim da je to suvišno, iz razloga što nismo svi prisutni a i bilo bi jako ugodno kada bismo već sada mogli glasati o davanju saglasnosti za rušenje zidova. “ Pogledao je ljude oko sebe, grickajući dlačice koje su štrčale iz negovanih lukova brčića. Otvorio je ruke, a lice mu se razvi u razdražljiv osmeh, na šta su ostali samo hladnokrvno zagledali. Mačak gospođe Tot pospano zevnu.

„Ne, nismo se tako dogovorili…“, nastavi ženica, „…ono što je bio predmet dogovora jeste da zajedno izaberemo nekoga ko bi nam uradio analizu. “

„Dobro, ali niste vi jedini koji odlučujete o tome, tu su i ostali, zar ne? Uostalom vi radite u bakalnici, ne bih rekao da ste kompetentni da tvrdite da je moj brat stručan ili nije stručan – a ja uvek stajem iza svoje reči, uvek stajem iza svoga brata – ovo je možda najbolji znalac iz oblasti koju, svi ovde, vrlo malo poznajemo…“, bio je zadihan, brci mu se spustiše od vrućine što je izbijala iz njegovih usta. Ostavio je tašnu na pod, pridigao se sa stepeništa te prstima stade masirati čelo, sa koga su ispadale fine pahuljice peruti.

„Learte…“, nadovezao se predsednik, nakon što je uzdahnuo i oblizao osušene usne, „ …o ovome smo već pričali. Tvoj problem je izuzetno kompleksan – rušiti zidove u jednom stanu – to još i ne bismo mogli nazvati problemom. Ali rušiti zidove između dva stana, a u jednom od njih je izveden suicid – to je već drugo. A bez rešavanja tog pitanja ne možemo preći na tvoj problem – kako vi to pravnici volite da kažete – prethodno pitanje, jel da? Uostalom, ako ti se žuri ti idi, ako ne – slobodno ostani, a tebe ćemo staviti pod...hm… (poče čkiljiti očima zadubljujući se u svesku)…evo, neka bude pretposlednja tačka?“, predloži predsednik, pomirljivim tonom, kao da je uspeo nakon dugog većanja da pronađe kompromisno rešenje.

„Pih! A koja je poslednja? “, upita Leart utučeno, pokušavajući da nađe bar tračak podrške u licima ostalih komšija.

„ Zalivanje cveća u bašti. “, odgovori predsednik.

„Uf…dobro, ostaću još malko, valjda mi poslodavac neće zameriti…“, odgovori ljutito, jasno upisujući drugima u krivicu njihovo prećutno neodobravanje, pa ponovo sede na stepenište, stavljajući tašnu pod cupkajuće noge.

„U redu, kada smo već to rešili, šta ćemo sa studentom? “, upita Artan, podjednako nezainteresovano, paleći novu cigaretu, što navede gospođu Tot da sa prezrenjem iskosi oči.

„Sada smo došli do kraja prve tačke (saznavši da je ovo prva tačka, Leart baci torbu i zaroni lice u šake), a što znači da je sada ključno pitanje – samo glasanje. Dakle, pitanje je…da li se momak ubio tj. obesio, da, da , možda je preciznije reći obesio…samo da zapišem…dakle pitanje glasi – da li se momak obesio ili nije? Ko je za? “

„Samo momenat! “, uzviknu gospođa Tot, „Mislim da bi trebalo ipak odlučiti na koji je način izvršeno samoubistvo…naravno svi smo ovde saglasni da se odigralo u stanu iznad mene – da li je to u redu? “

„Naravno da nije, već je sebi presudio na tavanskom prostoru, kao što sam već rekao. “, uzgredno je, kroz zajedljiv smešak, prokomentarisao Artan, nameštajući pramen svoje kose što se odmetnuo pod blagom promajom.

„Nije tačno, ja sam vam to još juče rekla, nakon što smo se sreli na pijaci, jel’ tako, jel’ tako? “, ona je sad mlatarala prstom, upirući u njega, sikćući. Ovaj se samo smeškao a zatim povuče dim i izbaci oblak ka njoj.

„Zar ne vidite, on to namerno! “, šokirano je dizala ruke u vis, na šta mačak izlete iz njenog krila i zavuče se između predsednika i Learta na stepenicama, „Recite mu da ugasi cigaretu, gušim se, uostalom, vi ste ovde vlast pobogu…“, nakon što je saopštila ovo, teatralno istrese nos u plavo-belu kariranu krpu.

Na to, predsednik odgovori – „U redu, ko je za to da se Spiridon H…Spiridon Hru…uh, zbilja, kako se beše prezivao? Nema veze…ko je za to da se student ubio u stanu odmah iznad gospođe Tot, u stanu broj trideset i devet? “

Sedmoro podiže ruke. Sjajan osmejak je preleteo preko gospođinog lica, brzo ga prikrivajući jednim kašljem.

„Protiv? Dakle, Artan, vi tamo…šta, samo troje? Dobro…uzdržanih troje takođe…“

Predsednik odnekud izvadi naočari, kao da ga je bilo sramota da ih pokazuje, ali ih samo okači konopčetom oko vrata i stade zapisivati izborne rezultate. Prekinula ga je gospođa Tot, zanovetajući što Artan i dalje puši, što se ne ponaša kao sav ugledan svet i pošten pa ne „iziđe vani“, kako je isti izgubio kredibilitet jer je demantovan stanarskom voljom te bi sad bilo pristojno ispuniti ovu molbu, kao i da pod hitno prestane da laže kako je ona alergična na mačke. No, predsednik se na to se nije osvrtao, ostajući sasvim predan svome radu, ponavljajući naglas ono što je beležio uz šuškanje slova „ć“ kada bi u govoru naleteo na nesrećni glas.

„Prelazimo sada na drugo glasanje…Ko smatra da se mladić ubio vešanjem? Pitam vešanjem, jer niko do sada nije ponudio nijednu drugu verziju ovog nesrećnog događaja. Mada bih, ipak, morao da upozorim moje drage komšinice i komšije da paze kako daju svoj glas, jer, ako izglasamo da se dečko nije ubio konopcem, odnosno, vešanjem, u tom slučaju , verujte mi, sastanak će se odužiti do jedanaest dok sve ne pohvatamo i dok ne skiciramo sve verzije događaja. Prva verzija, jedina koju smo do sada uradili, i koja je, čini mi se (a to je samo moj lični stav) najupečatljivija, predstavlja do sada najambiciozniji pokušaj da rasvetlimo ovo. Dakle, ko smatra da je u pitanju bilo vešanje? “

Osmoro držaše ruke uvis – ovima se sada pridružio i Leart koji je cupkao levom nogom, napustivši dotadašnju, nepristrasnu poziciju. „Dvoje uzdržanih…vi gospođice, da li ste i vi opet uzdržani? “, upita predsednik majku koja je pokušavala da razdvoji decu jer se dobronamerno ćuškanje pretvorilo u otvorenu gurku, usled čega ona samo klimnu glavom i ponosno podiže ručicu, pokušavajući da, u isti mah, ispravi naočari. Deca, kao da su razumela majčinu građansku dužnost, odstupiše od dotadašnjeg ratovanja, pa se poguriše i sjatiše iza njenih leđa.

„Dobro, dabome da ste uzdržani…to smo završili…“, otpevušio je predsednik podrugljivo piskarajući olovkom po hartiji, dok se mačak migoljio između stepenica da bi pomno pratio šta se unosi u zapisnik, „A ja ću sada pozvati, kao što smo se i dogovorili…“ 

(nastavlja se)