Tihana Ledić | Ovo sada / Sreća

"ja ništa ne znam o svome životu

ni tko me vodi, ni što da se radi

i pamtim samo neku anegdotu

o ljubavi i nevolji i nadi" (a. dedić) 

sjedim na raštrkanoj terasi, 

s tuđinskim senzorima nekog dječačkog drona 

iznad britanskoga trga,

kao čardak koji lebdi "kao jučer", 

kao na vodi kojom me batrga, 

zaboravljenih babinjaka, kordona,

tijelo prepuno kože mašću se 

nepodnošljivo kvasi;

nespretno rišem, 

reprodukcije kistom iz kafene šalice - 

padine, uspone, ulice - 

više zamišljam nego što pišem. 

hladno je, ali Sunce neće s mene, 

dozvoljava da zurim 

u potkrovlja, šupe, golubinjake pohranjene u nepreboljeno stoljeće

duboko u duši. 

zamišljam vlažne zidove, a Ono ih dobrotom i zlatom, 

vrednotom sjajnim uščuvanim, 

ali pljesnjivim stihovima suši. 

pored mene prolaze 

frćkave i ofarbane žene, 

fakulteta, obitelji, kružoka stijene, 

u kaputima, leviskama 

niz stube na sajam silaze, 

mačke u čizmama među mojim polaroid slikama

s neprevaziđenom sodom, 

tonikom, 

koka kolom, 

nešto alkohola iz bille, na partije bridža, pasijansa, tarota uz nezaobilazne kožne rukavice i prstohvati začina za 

blagovaoničkim stolom

u spontanim velegradskim rimama

kad mimoze zamirišu na štrikana skrovišta zimama.