Gordana Igrec | Da imam...

Da imam...

puno-previše

para

i nešto kuraže,

a pomalo

i životnog dara.

Ali, najviše od

svega – para...

Toliko, da sve

novčanice mogu

stati u jednu 

veliku kuću.

Od podruma

do stropa.

U svakom

kutu kuće

po nekoliko

snopa.

Pa da jednom

zauvijek,

odem i ja

u taj grad -

Svjetlosti.

Da ondje

okrenem

novi list.

Da zaboravim

sve.

Svoju prošlost

da izbrišem.

Da na francuskom

govorim

i pišem.

Da nosim se

poput Coco Chanel,

da svi me zovu – madmaisel.

Da, mirišu

mi zapešća

na parfem

decentan

i skup.

Da iza sebe

ostavim

ovaj Balkan – grub.

Da...

živim anonimno,

ali intenzivno.

I da...ljubim.

Onako...nježno.

Onako, bestidno

i pomalo razvratno.

Onako...na pariški

način.

Da ljubim

kao jedna

od brojnih

Parižanka.

Da ljubim

u hotelima skupim,

da ručam

u restoranima pariškim,

sa svojim voljenim.

Da, čitam Prevera,

listam Bodlera...

Iza prozora

svoje mansarde,

u kasne noćne sate

u potkrovlju Montmarta,

da gledam pariške kiše

i stabla kako

njima vjetar njiše.

I da... ljubim.

Ljubim – ponajviše...