Danas nam je učiteljica čitala priču. O maloj maci. Bila je ispred kuće. Izgubila se. Na nju je lajao pas. Onda je došao dječak Ivan. On je poznao macu. Dignuo ju je i otjerao psa. Onda je pozvonio na vrata. Izašla je teta. I dao joj je njezinu macu.
Puno ti hvala – rekla je teta. – Ti si jako hrabar dječak.
Onda mu je teta donijela veliki kolač. S čokoladom. Ja najviše volim kolače s čokoladom. Onda smo svi razgovarali o hrabrosti.
- Djeco,zašto je Ivan hrabar – pitala je učiteljica.
- Zato jer se nije bojao psa – rekao je Matija.
- A što je hrabrost – opet je pitala učiteljica.
- To je kad ne plačemo kod zubara– rekla je Jana.
- Hrabrost je kad se ne bojiš – rekla je Mia.
- Moj stariji brat je hrabar! On me uvijek brani – rekao je Fran.
- I ja sam hrabar – rekao je Luka – Ne plačem kad me boli. – A moj tata nikad ne plače! On je najhrabriji na svijetu!
- Po čemu to zaključuješ – pitala je učiteljica.
- Kad sam ja bio mali, puno sam plakao. Kad padnem s tobogana. Ili se udarim u nešto – pričao nam je Luka.
- Onda mi je tata rekao da moram biti hrabar. Da ne smijem plakati. Jer dečki ne plaču. I kad sam opet pao, tata me samo pogledao. I nisam plakao. Ni kad sam kod doktora dobio pikicu. Sad više ne plačem. A tata nije nikad plakao. Baš nikad. Zato je on najhrabriji na svijetu – rekao je Luka.
Svi smo šutjeli. I Roko. Mislim da mu je bilo žao što je Lukin tata najhrabriji, a ne njegov. Meni nije. Kad moj mali brat Ivor padne i boli ga, naš tata ga digne i zagrli. Tako da ga ni ne vidimo iz zagrljaja. I kaže mu da to bude prošlo. I prođe. Onda se opet idemo igrati. A čini mi se da i Ivor više voli tatin zagrljaj. Nego da svi kažu da je on najhrabriji na svijetu. Možda čak i Roko misli tako.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.