Nela Stipančić Radonić | Tko bi to ikad rekao

            Gledam ga, gleda me
            ne dišem skoro, ni on ne diše
            stenjem i on stenje
            okrećem mu leđa,
            a on već u skoku na mene,
            stišće mi glavu sve jače i jače
            bol raste, ja se ne predajem,
            ali me sve više plaši
            Prevrćem se na suprotnu stranu,
            bacam ga s leđa...
            i trčim, trčim i trčim
            Samo ne zadugo,
            lovi me za nogu već nakon
            desetak minuta i sve se ponavlja
            Tko bi to ikad rekao da ću se
            hrvati ovako,
            da će mi se tresti sve kosti,
            da ću čupati kose,
            vrištati do neba u sebi,
            govoriti najluđe riječi, toliko lude
            da ih ni sama ne razumijem
            i jedva prepoznajem svoj glas
            Tko bi rekao samo da će tako dugo trajati,
            da će toliko duboko zahvatiti
            kao korijenje sve do zemlje
            i da neću ni za milimetar pobjeći
            nestati mu, potonuti do dna
            Tko bi to ikad rekao da će disanje
            postati gušenje, da će hodanje postati
            napornije od uspinjanja planinom,
            da će razgovor biti mučenje,
            a neizgovorene riječi gušiti kao da su kamen
            s kojim se utapam
            i da će baš sve biti uzalud kao kad laje pas,
            a lopov u kući i dalje krade, jer nema nikoga
            Tko bi to ikad rekao da će se cijeli život
            tako kukavički skriti pred naletom novog dana
            s kojim se hrvam od ranog jutra
            dok on uporno iznova nasrće 
            uvijek s istim pitanjem
            i uvijek na isti način započinje bosti
            sve do kosti,
            sve do kosti.
            Kad bi barem bio bijesan pas
            da me već jednom ugrize
            pa da krenem dalje