Nova knjiga: Tatjana Debeljački, Predstava

Predstava

 

Tri ciklusa. Šumski duh (pravi muškarac je upravo kao šumski duh. Privlačan, zavodljiv, opojan, gibak, pokretan, izdržljiv, prodire u najskrivenije kutke srca i duše, ali isto tako je divlje prirode,neukrotiv, nestalan, nepokoran, Vilin konjić (to asocira na ljubav. I ona, poput vilinog konjića nekad prekratko traje, ali za to kratko vreme je u stanju da ostavi tragove za vekove. Svakoga dana ljubav se rađa i umire i stalno su nam potrebni dokazi da smo voljeni, maženi, paženi… i ljubav je nežna i krhka baš poput konjića.) i treći ciklus je provokativnog karaktera, otvorenog seksa, zavođenja, perverzije, bezobraznih reči, dijaloga. Boljeg naslova za tako nešto nema od ON-ONA. Imaju slike (nešto nalik šumskom duhu, vilin konjiću i treći nešto iz odnosa ON-ONA, erotska poza.

PREDSTAVA

Izdavač: Poeta, Beograd

Petar V. Arbutina - Književnik, književni kritičar

Sabahudin Hadžialić - Književnik, književni kritičar

Veselin Dželetović - Izdavač i kritičar

Urednik -  Čedomir Cicović

Ilustracije - Gordan Ćosić

ISPOVEDANJE SUMNJE I SKLADA

Kada se jedan pesnik koncizne versifikacijske veštine, koju je Tanja Debeljački pokazala u haiku pesmama poznatim i priznatim na svetskom nivou, odluči za kratke lirsko-prozne celine, onda svakako i čitalac i tumač u tome treba da traže pravi razlog i povod. Čitalačko zadovoljstvo i želja za drugačijom formom nisu dovoljno ubedljivi razlozi. Odiseja čitanja i dešifrovanja pesnikove namere često ide kroz emotivni kompleks i drugačiji aspekt i intenzitet doživljaja sveta i pesme ali i kroz smerani narativ, koji kratkim formama donosi drugačiji kontekst unutar koga je moguće pronaći prave tačke oslonca čitanja i tumačenja.  Iako je (post)moderna lirsku prozu izdigla iznad bastardnosti žanrovskog eksperimenta, sa druge strane je otvorila prostor fragmentarnim delima, koja su referеncijalnu tačku čitanja i tumačenja izmeštala izvan kompleksa jasno definisane faktografije; u duboko subjektivizovan individualni doživljaj sveta i osećanja koja bliže određuju čoveka u posvećenoj sumnji, "tragičnom osećanju života" (ter.M.D.Unamuno) ili egzaltiranoj ljubavi. Takav diskurs je neminovno definisao i svoj dramaturški potencijal, osoben simbolički niz ali, veoma često, i svoju sintaksu. Ovo poslednje Tanja Debeljački pogotovo koristi u imenima ili naslovima pesama, kada razdvaja reči na slogove, raslojavajući onomastiku i stvarajući time drugačije grupisanje značenja i sistem znakova, kao smernica čitanja i doživljaja fragmenata i pesme u celini. Ovaj karakterističan postupak u zbirci Predstava možemo da tumačimo kao osobenu pesnikovu igru ali - ovo drugo tumačenje mi je bliže - i kao pokušaj da se prekomponuje smisao i pronađe prikladna forma u vremenu bez jasnih oblika.

Uz izvesna uopštavanja Predstava već u eksplicitnosti naslova nosi jasnu perspektivu sveta kao pozornice i života kao predstave, u kojoj glavne role ne igraju individue nego okolnosti koje posredno uslovaljavaju egzistencijalne epizode. Čovek nije glumac sa jasnim tekstom on u osećanjima i međuodnosima sa drugima pronalazi svoju ostvarenost i potrebu za celovitošću. Zato Tanja Debeljački - i to je možda odgovor na pitanje postavljeno u prvom pasusu - gradi odnos kolokvijalnog govora i poetske forme; autorefleksivne monologe ispovedanja osećanja i ređe dijaloge kao kontapunkte, unutar kojih se poetski subjekti udaljavaju i približavaju u strasnom međuodnosu, često zaokruženom poetskim komenatrom.     

Mitološki obrazac koji otvara zbirku, proširuje se individualnim iskustvom koje prelazi u mit ali ne u izdvojeni mit nekog homogenog mitološkog panteona već u mitopoetičku paradigmu ličnog iskustva. Šumski duh je duh šume ali i duh iz šume, ljubavnik i strast, strah i tajna. Ekstatično iskustvo dubokog emitivnog doživljaja življenja ("Seks je kao sneg ne znaš koliko će ga biti i koliko će trajati." - "Ironija") postaje istovremeno okvir dešavanja, usmerenost ličnog obračuna u kolektivnom udesu i sunovratu vrednosti ("Ogromna unutrašnja bol pretočena u sklad." - "Vulkan").

Ispovedajući sumnju u iskrenost osećanja pesnikinja istovremeno gradi sklad poetske celine, pitajući se i istovremeno dajući odgovore u direktnom obraćanju gde potvrđuje da je jezik polje stvaranja vrednosti a ne objektivna ili subjektivna stvarnost. Tako da povremeno ironisanje ili setni tonovi samo usložnjavaju semantički potencijal samoće i željenog sklada u ostvarenosti osećanja. Pogotovu u onim poglavljima u kojima se jasno vidi da pesnikinja, posebnim osećanjem za meru i ukus, odlično zna da je za poeziju poguban postupak koji racionalnije oblikovanje pesme poistovećuje sa direktnim i preterano racionalnim saopštavanjem. Pesnikinja u sinestezijskim sudarima pojmova priziva ambijente, prizore i duševna stanja kojima bar na tren pokušava da prevaziđe studen i pustoš egzistencije i samoće.

Arhetipski oblici kompleksnog iskustva, simboli iskonskog i nagonskog identiteta koji se ne ostvaruju u ličnoj sreći, postaju moćne poluge poetskih istina. Tragajući za dubinama sumnje i mogućnostima sklada Tanja Debeljački doseže visine izraza, dovršenosti pesme, intigantne emotivnosti, strasne fokusiranosti i poetske jasnoće. Predstava traje i onda kada glumci napuste scenu.

~ Petar V. Arbutina

Duh činjenja

Umijeće tekstualnog izražaja kod Tatjane Debeljački je konceptualističkog karaktera, iskrenošću omeđenog. Svrhovitost njenih proznih virova nije u bezrazložnom, biheviorističkom, oponašanju reflektivnih viđenja ovozemaljskih pretpostavki.

Ne, jer u ovom slučaju, kratka prozna forma je njen otisak predanosti opstojnosti u svijetu u kojem obitava.

Njene sumnje, radosti, očekivanja, žalosti, strasti i uživanja kao i buduće djelatne nakane su itekako vidljive u konotacijama subliminarnih poruka otjelovljenih u riječima pisanog otiska.

Osobenost Tatjanine prezentacije je u otvorenosti i kada pornografski (kako gruba riječ za nešto što svi rade privatno dok se sablažnjavaju nad javnim činjenjem navedenog) detaljno, filmski kadrirajući, ovaploćuje svoje snove i u erotskim dijelovima ovog mozaika.

Istovremeno pokazujući da perverznost pripada samo neiživljenim, neuobličenim jedinkama, dok putenost ostaje kod izražajnih veličina.

Ključ razumijevanja, unutar čitanja predočenog nije u očekivanjima, zasnovanim na predrasudama već u zrelosti postojećih mislećih poruka unutar prozne poetike.

Unutar svjesnosti pretpolitičkog društva koje je okružuje, nedorečenosti pojedinačnih usmjerenja u kolektivnim ciljanim pretpostavkama, autorica snažno sublimira pojavnost sopstvenih nakana i pretače sve u onu čuvenu „u malim bočicama se otrov čuva.“ Kod nje to su kratke prozne forme - priče koje snagom vlastitog otiska pozitivnošću zrače, nimalo otrovnim bivajući, ali snagom poruke nadahnjujući.

Iako ponekad odluta u vlastitim traženjima, čak i njena lutanja iznjedre kvalitet više, jer pred nama se otvaraju granice pozitivnih nadanja, tako da svaka od priča, pa čak i dio poetike, na samom kraju ovog djela, (raz)otkriva snagu mističnih činjenja. Ona se predaje riječima sopstvenih  misli dok one odjekuju damarima njene sudbine. Ne zavaravajte se. Ona i živi sve navedeno. U tome je i prednost ovakvog pisanja – kada fikcija i stvarnost jesu jedno. Bez obzira o redosljedu...ali, i vremenu dešavanja. Izrastajući u činjenje samo. Kao duh.

Sabahudin Hadžialić

Sarajevo,

Bosna i Hercegovina