Marija Aleksić | Isidora Dankan

Svaki mi je dan sasvim običan

Penjem se Balkanskom koracima teškim

Misli mi u oblacima raznesene svuda

Žulja me torba puna tegli od stakla

Vuče me ranac na leđima i povija nazad

Čini mi se da sam dno dotakla

A možda i nisam

Sasvim je dan težak običan

Šta bi bilo da sam Isidora Dankan

Svaki dan mamuran 

Glava me boli od sreće koju varam

Težina mi pada na nemoćna pleća

Vučem se niz ulicu i izloge gledam

Ne mogu više,na ivicu trotoara sedam

Čekam da mi s neba poruka dođe

Kažem sebi, ma sve to prođe

Kakav dan , sasvim običan

Šta bi bilo da sam Isidora Dankan

Raznosim pepeo od cigarete koju vučem

Usahla mi usta , umorna i suva

Sa istočne kapije neki vetar duva

Ne znam šta me snašlo

Ustajem s ulice , pantalone brišem

Krećem uzbrdicom , jedva dišem

Brišem graške znoja sa umornog čela

Bolje da nisam ni sela

Kakav dan , blesav i umoran

A šta bi bilo da sam Isidora Dankan