Jadranka Göttlicher | Č e k a o n i c a n a o t v o r e n o m

U redu za nešto što se zove trijaža

Vučemo svoje kovčege s novim 

pidžamama za bolnicu

Vučemo svoje trudničke  trbuhe

One s rakom i perikama se barem ne boje kiše

Sve imamo maske, ali nismo na udaljenosti

Ni neizvedivoj tjelesnoj,  ni osjećajnoj

Sve se bojimo da nas neće primiti

Prošlo je naše zakazano vrijeme

Strah i nemoć nas zbližavaju 

Mi smo logorašice u redu za raskuživanje

Što čekanje dulje traje nestrpljenja nestaje

Dolazi pomirenje sa sudbinom

A, ne, ne i ne!

    Ako na kraju kažu: Dođite sutra!

    Ove će lijepe žene skinuti maske 

    I pustiti sve iz svojih grudi da odleti

    A napuhani redar  past će nauznak, koliko se isprsio!