Ivan Tumbas | Salaš

Na rubu ravnice, gdi vitar se širi,
stoji salaš stari, što vrime ga miri.
Krov mu od trske otruo, prozorčići mali,
tu spokoj i duša jedno su se zdali.

U zoru pivac pismom dan pozdravlja,
s vitrom u krošnjama tišina se javlja.
Šum polja zlatnih, šapat zrilog žita,
salaš priča priče, nikad ih ne skita.

Konji u daljini, dok galop ih vodi,
pas na basamagi drima, u večeri hodi.
Miris sveže trave i dima iz peći,
salaš je zakletva, gde srce se liči.

Tu je vrime stalo, al’ živi u svemu,
u škripi stare klupe, a opaklije više nema.
Generacije mnoge basamagu su mu prišle,
svaka je ponešto u temelje splela.

O, salašu dragi, u duši si s nama,
tvoj mir nas vraća, kad smo u tamama.
Gdi god da odemo, ti si dom iz snova,
salaš si vična priča našeg roda.

 

Ivan Tumbas | Badnje veče

Zemlja se snigom zavila,
i zvizdice sjaje,
srebrnaste niti tiho,
u mraku titraju,
baš u očima dice male.

Srce mi u salašu rosi,
tebi falu piva,
Isusu srca čista,
ko’ kap rose,
na usnama,
osmih blagi.

Sa crkvenog torana,
zvono odjekuju,
tišinu dira,
čeljad poziva,
na zahfalu nama,
od Svevišnjeg dragog.

Ti si milostiv,
udili nam radost,
a mi ponizni,
tebe ljubimo.

Hostijo,
primam tebe,
tilo našeg dragog,
koje srcu radosti dili,
da u ovoj noći i ja
radostan budem…

Ivan Tumbas | Vratit ću se nano

Vratiću se nano, 

ali neznam kada,

vratiću se, 

al’ njoj nikada,

vratiću se tebi, 

majko stara,

vratiću se ravnici, 

pravu i pisku vijavcu,

vratiću se salašu rodnom,

vratiću se med Bunjevce svoje,

vratiću se jednog sunčanog jutra,

vratiću se da ostanem, 

do sudnjeg dana svoga.

Ivan Tumvas | Salaš mali

Živio je sritno dane, 

salaš mali na severu Bačke,

misleć na to vrime, 

jedan momak plače…

Ne čuje se više, 

otud dičija graja,
nema ni dugački divana,
stari salaš za vik osta sam…

Salaš mali nimo stoji, 

nasrid te ravnice,
s’ tugom ga napuštaju, 

čak i male tice…

Iz tog salaša bilog,

vijorio se navik gusti dim,
razdragani ukućani, 

grijali se š’njim…

Stara majka jutrom, 

raspiruje vatru,
šireć zorom ranom, 

ljubav svoju žarku…

Mali salaš, 

tužno broji dane, 

sate i minute, 

dozivajuć tiho, 

vratite se pod moje skute,

i zaličite mi rane...

Ivan Tumbas | Riči praotaca

Ko se sigra,
pismom Bunjevaca,
lipom Bačkom,
zemljom praotaca?

Ikavicu,
doneli smo davno,
čuvali je u zapećku,
na starome banku,
u ambaru i žitnoj jami.

Zabadavad Turčin sablju oštrijo,
davno prošli i njegovi dani,
došli niki drugi,
opet nama ikavicu ne dadu,
ismijavaju bireši i arendaši.

Bunjevci miran narod,
kojeg ravnica omekšala,
tako došli crveni dani,
i pivcu su perje očupali,
bunjevački sinovi veliki i mali.

Sad se budi nika nova sorta,
koja nezna jezik Bunjevaca,
pa nam nudi svega i svačega,
al' najmanje riči praotaca.

Još smo vični zemlji crnici,
pismi igri u kolu,
svatovi nas diču,
potim smo pripoznati.

Štogot se gubi,
ko’magla gusta,
kad se spušti,
to su naša dica,
koja odu trbuvom za kruvom,
a mi gazed,
postali arendaši,
ćutimo i krunicu,
žarko molimo.

Ivan Tumbas | Tvoj sin

U ranu zoru kad se probudim,
sitim se tebe oh’ majko mila,
za tobom tužan najviše žudim,
ti si mi uvik najdraža bila.

Al’ sad te majko crnica krije,
jel’ tebe više u životu nije,
mrtva si tilom a živa dušom svojom,
i još bdiješ nad sinom tvojim.

Godina je da si u hladni grob pala,
za tvoju ljubav još te sin znade,
sića se tebe svoje drage majke,
uzdahe bolne tebi često šalje.

Sad gledim snižno bile ruže,
i drugo rosno mirisno cviće,
na tebe majko nepristalno mislim,
nikad te tvoj sin zaboravit neće...

Ivan Tumbas | Izvor Bune

Svaka tica svome mistu leti,
makar s’ tugom napušteni jadi,
svome rodnom kraju želim poći,
makar malčak šnjime provest noći.

Proujale godine,
gazde se izminjale,
al’ osta izvor isti,
ko’ što su kazli naši pređi,
na vrvu osta kula Stjepana,
crkve stare nema,
a zidina kome smeta.

Nemarim obašo sam,
prapostojnu naši stari,
napio se vode,
sa izvora Bune čiste.

Bistra vodo al’ si brza,
jakost tvoju Bunjevac čuva,
otrli su sve korene naše,
nedam izbrisat riči zapisane.

Divane mi dođoši novi,
da su to samo moji snovi,
jel’ Bunjevac ne bi tamo.

Kazo sam dicama mojim,
što se nesmi zaboravit tako,
svoj rodni pra kraj dičnih Bunjevaca,
izvor i kamen naših praotaca...

Ivan Tumbas | Bunjevcima i Šokcima

Zdravo rode Bunjevački, zdravo!

Poštuj govor i njegovo pravo,

ne zataji svoje Hvatsko ime drago,

ponosi se dok te traje šnjime.

Zdravo rode Bunjevački mili,

zdravo šnjime i vi Šokci bili,

da stanete protiv svakoj sili,

uvik skupa svi navike bili.

Oj’ Bunjevci od slavnoga plemena,

Šokcima ste vi braća rođena,

jedna vas majka Hrvatska rodila,

i Hrvatskim mlikom odgoila.

Hrvatskim jezikom uvik je divanila,

Hrvatski nas učila moliti,

Hrvatski nam je veselo pivala,

Hrvatskim nam se žalosna jadala.

Zdravo rode uvik mili bili!

Poštuj jezik njegovo pravo!

Ustribalo ti sve za svoje prodaj!

Al nipošto sramno ga ne podaj!

Oh’ kako te mili rode volim!

Te’ se za te vako uvik molim,

u borbi za prosvitu svoju,

pomozi Bože svagdan Hrvatskom rodu.

Ivan Tumbas | Salašarska duša

 

Jel’ da pivam još jednu pismu, 

raspem dušu ko’ na dlanu,

ko’ će odštrofit zapeklu česmu,

il' procvitanu slomit granu?

Okani se već jednom ćorava posla,

znam moja te rič nije dotakla,

nikad nećeš ostit tu milinu,

kad' ližeš led sa zamrzlog cakla.

Ma’ nisi čula onu tišinu,

kad’ ti litinu uništi suša,

moliš da vrime što pre mine,

to te moli salašarska duša.

Šta da ti divanim, 

što nisam kazo,

kada se nisi valjala u sinu,

nije ravnicu tvoj dida steko,

pa da je prodaš za malu cinu.

Šta će ti škule žednoj kraj vode,

neznaš kako se žito snosi,

dal’ na svitu ima veće slobode,

nego kad prašinom protrčimo bosi.