Ivan Tumbas | Vratit ću se nano

Vratiću se nano, 

ali neznam kada,

vratiću se, 

al’ njoj nikada,

vratiću se tebi, 

majko stara,

vratiću se ravnici, 

pravu i pisku vijavcu,

vratiću se salašu rodnom,

vratiću se med Bunjevce svoje,

vratiću se jednog sunčanog jutra,

vratiću se da ostanem, 

do sudnjeg dana svoga.

Ivan Tumvas | Salaš mali

Živio je sritno dane, 

salaš mali na severu Bačke,

misleć na to vrime, 

jedan momak plače…

Ne čuje se više, 

otud dičija graja,
nema ni dugački divana,
stari salaš za vik osta sam…

Salaš mali nimo stoji, 

nasrid te ravnice,
s’ tugom ga napuštaju, 

čak i male tice…

Iz tog salaša bilog,

vijorio se navik gusti dim,
razdragani ukućani, 

grijali se š’njim…

Stara majka jutrom, 

raspiruje vatru,
šireć zorom ranom, 

ljubav svoju žarku…

Mali salaš, 

tužno broji dane, 

sate i minute, 

dozivajuć tiho, 

vratite se pod moje skute,

i zaličite mi rane...

Ivan Tumbas | Riči praotaca

Ko se sigra,
pismom Bunjevaca,
lipom Bačkom,
zemljom praotaca?

Ikavicu,
doneli smo davno,
čuvali je u zapećku,
na starome banku,
u ambaru i žitnoj jami.

Zabadavad Turčin sablju oštrijo,
davno prošli i njegovi dani,
došli niki drugi,
opet nama ikavicu ne dadu,
ismijavaju bireši i arendaši.

Bunjevci miran narod,
kojeg ravnica omekšala,
tako došli crveni dani,
i pivcu su perje očupali,
bunjevački sinovi veliki i mali.

Sad se budi nika nova sorta,
koja nezna jezik Bunjevaca,
pa nam nudi svega i svačega,
al' najmanje riči praotaca.

Još smo vični zemlji crnici,
pismi igri u kolu,
svatovi nas diču,
potim smo pripoznati.

Štogot se gubi,
ko’magla gusta,
kad se spušti,
to su naša dica,
koja odu trbuvom za kruvom,
a mi gazed,
postali arendaši,
ćutimo i krunicu,
žarko molimo.

Ivan Tumbas | Tvoj sin

U ranu zoru kad se probudim,
sitim se tebe oh’ majko mila,
za tobom tužan najviše žudim,
ti si mi uvik najdraža bila.

Al’ sad te majko crnica krije,
jel’ tebe više u životu nije,
mrtva si tilom a živa dušom svojom,
i još bdiješ nad sinom tvojim.

Godina je da si u hladni grob pala,
za tvoju ljubav još te sin znade,
sića se tebe svoje drage majke,
uzdahe bolne tebi često šalje.

Sad gledim snižno bile ruže,
i drugo rosno mirisno cviće,
na tebe majko nepristalno mislim,
nikad te tvoj sin zaboravit neće...

Ivan Tumbas | Izvor Bune

Svaka tica svome mistu leti,
makar s’ tugom napušteni jadi,
svome rodnom kraju želim poći,
makar malčak šnjime provest noći.

Proujale godine,
gazde se izminjale,
al’ osta izvor isti,
ko’ što su kazli naši pređi,
na vrvu osta kula Stjepana,
crkve stare nema,
a zidina kome smeta.

Nemarim obašo sam,
prapostojnu naši stari,
napio se vode,
sa izvora Bune čiste.

Bistra vodo al’ si brza,
jakost tvoju Bunjevac čuva,
otrli su sve korene naše,
nedam izbrisat riči zapisane.

Divane mi dođoši novi,
da su to samo moji snovi,
jel’ Bunjevac ne bi tamo.

Kazo sam dicama mojim,
što se nesmi zaboravit tako,
svoj rodni pra kraj dičnih Bunjevaca,
izvor i kamen naših praotaca...