|
Jelena Hrvoj |
Eleonora Ernoić Krnjak |
Martina Sviben |
Mirjana Mrkela |
Aleksandar Horvat |
Bila je to plovidba
Plavetnilom nebeskim
I onim morskim
Koji davao je dah
I činio ga punim
A uzdaha tad
Kao da nije
Nikad ni bilo
A bilo je…
A bilo je…
I nestalo je
Ne sjećam se više
Ne pamtim
Tu boju
Što plavom se zove
Ne mogu joj
Uhvatiti trag
Što nestao je
U beskraju
Cvrčak se vani čuje
A već odavno
Pao je mrak
I obavio misli
Što raspliću dnevlja
I pokušavaju
Zadržati dobar im
Trag
A cvrčak vani
Cvrči
I ne da…
Otimlje mislima
Zarobiti
Ostatak dana
A već odavno
Je mrak…
Upamtit' ću dan
Kada zavoljela sam sebe
Jer do tada bijah mrtva
I to nekoliko puta…
U mojim besanim putopisima
Kojima davala sam sebe
Do kraja…
Zauzvrat nikad i nisam
Tražila ništa
Bijah zakopana
Vrlo živa
I puna daha
Satkanog od bezbrojnih uzdaha
I radosti življenja
Koju otimali su
Raznorazni osvajači
Tuđeg teritorija
Dopustila sam haranje
Promatrajući taj
Jadni spoj i soj bića
Koja nikad nisu brinula
Ni o čemu
Doli o sebi samima
Moralizirajući i diktirajući
Pravila igre
Nametnutom šutnjom
Nesvjesni da govore
Samo o sebi
Da sam i pokušala
Zaustiti nešto o njima
Okoliš brižnih
Razapeo bi okrenuto
Moje biće
I opet bih zapravo
Još jednom bila mrtva
…ali samo na papiru…
Smrti su me naučile
Otresti prašinu sa stopala
Podignuti pogled
I krenuti…
Samo koračati
Prema novom svitanju
Prestara sam za osvrtanja
Na bezbrojne smrti
Koje darivali su mi
Oni koje sam bezuvjetno voljela
Shvaćajući hodanjem
Da voljela sam
Živuće mrtvace…
Birali ste broj
Koji se ne koristi
Kažem glasom
Telefonske sekretarice
Dok srce hoće
Iz grudi…
S druge strane
Zborio je glas
Što ljubio je sve moje
U neko davno
Izgubljeno vrijeme
Dok ne preuzeše
Njegov oni
Koji brisali su
U biranju
Mene
Trebaš znati živjeti
I nositi…
Kaže mi ona
Kojoj su brazde
Već odavno duboke
A pogled nekako dalek
Odsutan i tup
Neka ti budu protočne uši
Opetuje ona
Opet ispočẽla
Kao da misli
Da je nisam čula
Nit' razumjela
A čujem je i onda
Kad ne prozbori ništa
Zaglušujuća njena je tišina
Vidim joj bolan pogled
Kojim miluje
Moju
Samoću
A misli…
One vrludaju
Zbore jekom
Moje nutrine
Bolne od jeke
Koja vraća se
Prazna nedorečena
Bolna za uši
Osjetljive na zvuk
Kojeg iščekujem željno
Godinama
Pogleda pomalo
Odsutnog i tupog
Poput njenog
Što opetovano
Ponavlja
Pravila življenja
Imala sam kompas
Al' išli smo
Različitim putevima
Ne znajući da
Zemlja okrugla je
I da nećemo ništa
Daleko vidjeti
Al' opet išli smo
Ja s kompasom
A ti bez
Odvojeni jedno
Od drugoga
Cijeli život
Nadmoć pličine
Nad dubinom
Nije u pličini
Već u dubini pličine
Koja plitko plĩči
I plače nad
Dubinom nemoći
Kojom dubina
Ječi nad
Nadmoći pličine
Sve plima će odnijeti već
I sumorne umore
I mnoge sate i dane
Što godinama tumarali su
Mislima mojim
I oduzimali mi val i dah
Radosti i veselja
Novih oseka i plima
Od kojih satkan
Sjaj je žića mog
Što sumornim umorom
Grebali su njeg'
Kano olujni val
Što razbija sprud
Usamljen sam šetač
Na pustopoljinama
Taština, jala i pličina
Koje nisu
To što jesu
Jer za sebe misle
Da to nisu
I tako vrte se
Smetajući stalno
Pustopoljinama
I šetačima
Što dišu…
