Branka Smoje | Narančasti osmijeh

Plivajući prema bovicama ugledala je momka velikih tamnih očiju i kratko podšišane kose, svojih tridesetpet godina, s najvećim osmijehom dosada.

Dogodilo se da su se baš u isto vrijeme htjeli uhvatiti za onu narančastu.

„Ajte vi“, prepustio joj je.

Momak s velikim osmijehom.

„Nisam vas vidio do sada“. Arlena mu  je objasnila da dolazi malo ranije na plažu, ali da jutros malo kasni.

Nastavili su priču, kao da se znaju godinama, rekao joj je da se zove Marin, da je svako jutro ovdje, da otpliva tri puta od prve do zadnje bovice i da kombi dolazi po njega u podne.

To jutro je prije njega otišla s plaže. Nalaz koji je jutros predigla u bolnici htjela je na miru pogledati. Osjetila je jaku bol u desnom kuku. „Samo da nalaz bude dobar“, pomislila je.

„Vidimo se sutra“,  Marin je malo nezgrapno mahnuo.

Sutra su se opet sreli na bovicama.

„Čuvao sam za vas ovu narančastu“, rekao joj je s osmijehom veličine svemira.

Danas je imao puno pitanja za Arlenu, sve ga je zanimalo, i kako se zove, i gdje živi, i s čim se bavi, i što joj je hobi.

Zajedno su plivali prema obali, i on malo mlatarajući rukama, kao i ona.

„Možda i njega bole ramena i kukovi, kao i mene, ali puno je mlađi“, pomislila je Arlena i uputi se prema stepenicama.

„Ja ću s druge strane“, kaže Marin ugodnim glasom.

Nije odmah shvatila.

Dok je izlazila iz mora, s druge strane mula ga je ugledala kako izlazi liftom za invalide.

Raširila je oči, duboko udahnula i osjetila one ledene žmarce niz leđa. Pomislila je kako je ramena i kukovi zapravo toliko i ne bole. Nalaz i nije bio baš ohrabrujući, morat će na jesen na operaciju kuka.

Bila sretna što je upoznala Marina, tog mladića koji se žestoko živi život, koji je veliki optimist.

„Čuvat ću vam i sutra bovicu“, kaže najširi osmijeh.

„Dragi moj dječače, vidimo se sutra“, i ona  mu uputi ogroman.