Zorica Antulov | Ni mraka ni sjenki

Ni mraka ni sjenki nije me strah.

Nejasnih krikova u nagluhoj tami.

Ni aveti nemirnih što mrtav im dah

k'o prijetnja diše u osami.

Ni galija sablasnih nije me strah

što jedrima lebdećim pučinom lete,

u domu ukletom cvjetova uvelih

latica crnih što zovu i prijete.

Pod svodom neba mene je strah

izgubit dušu, i radost i tugu,

izdati sebe mene je strah.

U zrcalu ugledat osobu drugu.

Izgubit ljubav mene je strah

i tebe kog voljeh od sebe više.

Otpustit ljubav, otpustit milost.

Naučit  srce da prazno diše.

Izgubit ljubav mene je strah 

i umornog lica uz duše opijelo. 

Ni mraka ni sjenki, već pogleda zgaslog

i  otrovnog uboda o staro vreteno.

Naviti srce prazno da kuca,

smiriti sasvim živeće bilo,

bojim se da će uspjeti možda

to biće što nekoć je nevino bilo.