Nada Mitrović Uzelac | Redosled zaborava

Polako pakujem stvari.

Zagledam se u svaku i, 

kao ubrzani film,

ređaju se slike:

kada? gde? ko? zašto?

treba li ovo nekome, nekada?

Ne. Nikome. Nikada.

Tako je i sa rečima.

Polako pokušavam da neke potisnem,

pa da ih, zauvek, zaboravim.

Šta će mi reči koje više ne koristim?

Kome te reči da kažem?

Šta će mi, ubuduće, te najdraže u vokativu?

Zaboravljam i neka dela književna, meni nikad dovoljno jaka, 

biografije pesnika čudnih,

i one površne prozaiste 

učene samo za prolaz na ispitu,

pre više od četrdeset leta.

Šta će mi oni i njihove sudbine?

Ni imena im ne želim u sećanju.

Zaboraviću i tolike pesme koje si mi pevao.

Sve one mi više ništa ne znače,

jer previše bole.

To su one što bi silom u srce,

da me oštro probodu čim ih čujem.

To su one koje si pevao dok sam bila živa.

Tebe više nema,

a ja živim kao da sam kriva.

Zaboraviću i tebe,

baš onda kada me svi zaborave.

A hoće. Već dobrano rade na tome.

I neka ih, moraju nešto. Neka ih.

Sada bih se smejala zbog svega -

ali, zaboravila sam.

To sam prvo zaboravila,

a nisam se trudila da zaborav ide tim redom.