Nena Miljanović | Etida

 ETIDA ciklus NOKTURNA

pesnikinjo moja

ostavi se pera

ti ne znaš da pevaš

samo se rasipaš rečima bez sroka

gde ti je umeće

da barokne rime u sonete nižeš

o raskoši tela na krznu kraj kamina

i bisernoj suzi ispod snenog kapka

o srcu što jeca uzvišenim bolom

to je poezija

ti ne znaš da voliš

ne znaš ni da pevaš

sva ta proza prosta o kojoj ti pišeš

zar je o ljubavi

zar su za poeme

te obične reči iz ćutljivog grla

kad mu korak čuješ pred vratima doma

težak i umoran

i samo ste oči

bez suvišnih reči

i zar je to ljubav

kada slomljen klone u postelju tvoju

lice ti dodirne i kosu poljubi

pa sve do u svanuće

rame ti njegovo gnezdo i uzglavlje

disanje mu slušaš

i srce ti kuca od ptičijeg tiše

da ga ne probudiš

šćućurena u stih koji se ne piše

već sam sebe peva niko da ne čuje

molitvu životu

samo da pre njega prestaneš da dišeš

© Nena Miljanović