Marija Aleksić | Pismo Kamiju

Čitam ponovo tvog Stranca,

po ko zna koji put.

Svaki put zaboravim da se zove Merso,

i da je voleo jednu Mariju,

i da je imao prijatelja

koji je izgubio starog, gubavog psa,

i da je ubio Arapina,

i da je završio na lomači,

da su ga opravdavači ubili.

Uvek to zaboravim.

Svaki put te doživim drugačije.

Jedino što ne zaboravljam

jeste da si detinjstvo proveo u Alžiru.

Ali znam -

tvoj Stranac je voleo jednu Mariju.

Možda je nije voleo.

Možda ju je samo koristio

za telesna zadovoljstva.

Možda ju je i potajno sažaljevao.

Ne znam to.

Još nisam saznala.

Čitaću te ponovo.

Saznaću neku novost

koju juče nisam primetila

dok sam zatvarala poslednje stranice tvog romana.

Volela bih da si živ.

Vidim - plašio si se smrti,

isto kao i ja.

Govoriš da će hiljade ljudi

živeti posle tebe.

To mi stalno prolazi kroz glavu.

Kažeš: umreti se mora.

Nije važno kada.

Jednom mora.

Isto sam pomislila.

Ne znam zašto.

Možda zato što sam te čitala treći put.

Ako te pročitam još jednom,

možda ću shvatiti

da je smrt lepa,

blagorodna,

drugačija.

Ko zna.

Napisaću ti pismo

kad mi se ponovo javiš,

Alberte.