Branka Smoje | Bernica

„Ivane, dušo, važi dogovor, neću kasno“, grli me mama, ljubi u kosu.

 „Čuvaj sestru i ako idete vanka, dođite prije mraka, pliz“, žurno otvara vrata „Ne zaboravi joj kad se probudi dati kakao i oni krafen od jutros.“

Odlazi. Vraća se. „I ti pojedi nešto, uzmi bananu“

Odlazi opet. Moja mama svaku sridu popodne odlazi kod jedne stare gospođe. Čita joj, koji put joj uredi kosu ili nokte. Kaže da je gospođa  draga, i da će nam dobro doći taj dodatni prihod. Zato ja sridom čuvam sestru.

Čekam da se Luce probudi, izađem na balkon i vidim Denisa u dvoru. Sjetim se  kako mi je danas bacio gumicu i slomio olovku. Nisam tija pred učiteljicom ništa reć, a najrađe bi ga puka po glavi. Vidija me, „Aj, brale izađi vanka, ako si hrabar, nabagetat ću te. Sad ti nema oca da te brani,“ podrugljivo mi dobacuje.

Šutim.

Isplazim mu jezik.

Čujem Lucu kako me zove.

„Luce, aj pojedi ovi krafen , sad ću ti kakao načinit“, zagrlim je. Puno volim svoju malu sestru. Pametna mi je za te njene četiri godine.

„Neću krafen, ja biš kekese“, ulizuje mi se.

„Aj, izi krafen pa te vodim vanka“, ulizujem se ja njoj.

„Onda neću kakao“, još umilnije mi govori.

„Ako popiješ kakao može i Bernica s nama“, izmamio sam joj široki osmijeh.

Bernica je dio naše familje. To je njena krpena lutka još od rođenja. Uvik je s njom. Kako joj je iščučala glavu kad je činila zube, moj otac joj je stavija  gumenu glavu od neke druge lutke.

Luce jede krafen, Bernica sidi  na njoj,  ja joj pružam čikaru s kakaom, i baš u tom trenutku Luce zamahne rukom i meni ispadne čikara, razbije se i kakao se prolije po podu.

„Sranje „ rečem glasnije neko sam tija.

„Reću ti se mami da si reka grube riči“, belji mi se.

Ja joj se smijem „Ne miči se dok ne pospugam pod“.

„Kriva krpa, ta ti je za sude“, smije mi se.

„Opet sranje“, kažem u sebi, bacit ću je omar u šporku robu.

Kada smo izašli iz portuna, čujem onog prasca Denisa kako se ceri „Evo nam dadilja, oš i mene čuvat, a?“

Pokažem mu sridnji prst, uvatim Lucu za ruku i odemo u parkić na ljulje. Znam da to najviše voli. Bernica sidi na klupi, a ja guram Lucu. Ne baš jako. Uvik se bojim da ne padne.

„Alo ekipa“,okrenemo se i Luce i ja i vidimo Marina kako nam maše. Marin sidi isprid mene u razredu i zajedno idemo na mali nogomet. Volim biti s njim.

„Do kad moš ostat vanka, oćemo bacit na male branke posli?“, pita me Marin.

„Srida mi je danas, čuvam Lucu“. 

Začuje se njezin krik.

„Bernicaaaa, di mi je Bernica“, Luce se dere.

Ja se okrenem prema klupi. Nema je. Ugledam Denisa kako trči i nestaje na livo, sigurno ide prema Klarinoj.     

„Pričuvaj mi Lucu“, govorim Marinu, i ka da me strila nebeska goni, potrčim. Idem prečicom priko autopraonice, računam presrest ću ga. Kad sam preskočio zidić, ugledam ga kako je usporija i kako se okreće iza sebe da vidi jel ga pratim.

Nađem se u usporenom filmu. Ugledam njegov blesavi osmijeh, i moju desnu ruku kako putuje, putuje. Osmijeha više nema, njegova glava leti u livo, cili se zanjiše, a ja udren još jednom. Čujem njegovo „Ajmee, luđačeee“.

Zgrabim lutku. Ruka me boli. „Ovo ti je za Bernicu. I za gumicu i olovku“, i uputim  se Klarinom do parkića. Zadovoljno.