Nekim mestima ne treba se vraćati. Ni nekim ljudima i vremenima, zbog bolnog saznanja da više ništa nije onako kako pamtimo i čuvamo kao dragulje u riznici duše. Lica iz našeg ranog detinjstva, i ona iz školskog doba, lica mladalačkih ljubavi, smeh, glasove, čuvajmo u sećanju onakvim kakve ih pamtimo, i ne tražimo u njima ono što smo jednom imali - sebe kakvi smo bili sa njima.
Ulice, trgove, zidove, drveće, travu... ništa nećemo naći kakve čuvamo u duši, čak ni sunca sjaj nije više isti, jer toplina kojom nas je grejalo tamo gde smo jednom živeli, grejala je neke toplije nas.
Posle mnogo godina, danas sam bila u selu u kom sam živela svoje rano doba, tamo u ravnici gde više nemam ni rodbine ni rodne kuće ni ičega čemu bih se vraćala... Nogu pred nogu prođoh asvaltiranim ulicama koje su nekad bile moje, zapravo moji sokaci sa pedalj debelom vrućom prašinom po kojoj trče deca i "kupaju" se vrapci...
Nema drvoreda bagrema, ni kuće nisu one moje, belih i žutih zidova, u avlijama sa trešnjama i dudovima.
Ni dece ni vrabaca, neki tuđi svet korača ulicama, neki novi klinci idu iz škole sa slušalicama u ušima, ne galame, ne gurkaju se, ne pričaju...
Sretoh ga, ide iz prodavnice, nosi kesu sa hlebom, taj dečak sa kojim sam rasla, delila hleb sa mašću i delila dane od jutra do mraka. Sedeli smo u istoj klupi - treći red do prozora, a kuće nam bile jedna uz drugu, plot između avlija su nam naši razgradili da ne cepamo odeću preskačući tarabu deset puta na dan, jer živeli smo oboje u obe naše kuće. Bio mi je i sestra i brat, i najbolja drugarica i drug, svađali smo se i mirili, bio je pola mene, moj plavooki... po očima sam ga poznala danas, on mene nije.
Javih mu se, rekoh ko sam, a srce skače, skače, htedoh ga kao nekad zagrliti i stegnuti, reći mu nešto, nešto... zaustavi me začuđen pogled ostarelog čoveka koji se i ne seća da je bio dete. Hladnim glasom upita me ono što se pita bilo ko, iz pristojnosti, ne znam ni šta sam mu odgovorila, oprostismo se i rukovasmo, i ruka mu beše mlitava i hladna u mojoj ruci... a htedoh ga zagrliti.
Postideh se svoje neumesnosti, zaplaka dete u meni kao da je šamar dobilo za nešto za šta nije krivo...
Više se neću vraćati tamo, tamo nema nikoga, sve moje je u meni, i moj mali drug je sa mnom, gacamo bosi kroz prašinu, zagrljeni, smejemo se i rugamo nekoj ostareloj i žalosno mrgudnoj deci koja ne znaju da se igraju.
Ulice, trgove, zidove, drveće, travu... ništa nećemo naći kakve čuvamo u duši, čak ni sunca sjaj nije više isti, jer toplina kojom nas je grejalo tamo gde smo jednom živeli, grejala je neke toplije nas.
Posle mnogo godina, danas sam bila u selu u kom sam živela svoje rano doba, tamo u ravnici gde više nemam ni rodbine ni rodne kuće ni ičega čemu bih se vraćala... Nogu pred nogu prođoh asvaltiranim ulicama koje su nekad bile moje, zapravo moji sokaci sa pedalj debelom vrućom prašinom po kojoj trče deca i "kupaju" se vrapci...
Nema drvoreda bagrema, ni kuće nisu one moje, belih i žutih zidova, u avlijama sa trešnjama i dudovima.
Ni dece ni vrabaca, neki tuđi svet korača ulicama, neki novi klinci idu iz škole sa slušalicama u ušima, ne galame, ne gurkaju se, ne pričaju...
Sretoh ga, ide iz prodavnice, nosi kesu sa hlebom, taj dečak sa kojim sam rasla, delila hleb sa mašću i delila dane od jutra do mraka. Sedeli smo u istoj klupi - treći red do prozora, a kuće nam bile jedna uz drugu, plot između avlija su nam naši razgradili da ne cepamo odeću preskačući tarabu deset puta na dan, jer živeli smo oboje u obe naše kuće. Bio mi je i sestra i brat, i najbolja drugarica i drug, svađali smo se i mirili, bio je pola mene, moj plavooki... po očima sam ga poznala danas, on mene nije.
Javih mu se, rekoh ko sam, a srce skače, skače, htedoh ga kao nekad zagrliti i stegnuti, reći mu nešto, nešto... zaustavi me začuđen pogled ostarelog čoveka koji se i ne seća da je bio dete. Hladnim glasom upita me ono što se pita bilo ko, iz pristojnosti, ne znam ni šta sam mu odgovorila, oprostismo se i rukovasmo, i ruka mu beše mlitava i hladna u mojoj ruci... a htedoh ga zagrliti.
Postideh se svoje neumesnosti, zaplaka dete u meni kao da je šamar dobilo za nešto za šta nije krivo...
Više se neću vraćati tamo, tamo nema nikoga, sve moje je u meni, i moj mali drug je sa mnom, gacamo bosi kroz prašinu, zagrljeni, smejemo se i rugamo nekoj ostareloj i žalosno mrgudnoj deci koja ne znaju da se igraju.
Nema komentara:
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.