Dragan Aleksić | Princeza Elethia

    Bilo mi je deset godina kada sam mami opisala kako su izgledali babica i doktor koji su je poradjali, koji su joj pomogli da mene napokon donese na svet. Još sam joj rekla da je tata, u čekaonici, na pitanje jesam li muško ili žensko, kazao okupljenoj familiji da ne zna, ali da sam potpuno zdrava i da je mama dobro.
    Nisam joj rekla da se sećam da je bilo kasno posle podne, da je nebo bilo prljavonarandžasto i da je toranj obližnje crkve šest puta pokucao na nebeska vrata.
    Mama me je neko vreme tupo gledala. Zatim se kiselo nasmešila i rekla: “Izmišljaš.”
    Kasnije, tokom našeg zajedničkog života, mama me je još nekoliko puta onako tupo, bezizražajno, zanemelo gledala, ne znajući šta da kaže, iznenađena onim što ju je zateklo.

    Rodila sam pet sinova. Trojicu sa jednim tipom, dvojicu sa drugim. Sa svom petoricom bila sam trudna devet meseci. Moja mama je mene rodila posle deset i po meseci trudnoće.
    Svaki put kad sam osetila da sam trudna, stavljala sam ruke na stomak i govorila: “Ovde je dečak, ja ću da rodim sina.” Nisam želela ćerku. Nisam želela da moja ćerka prvi seks ima sa očuhom. Nisam želela da je pijanu tetovira pijani, drogirani dečko, kriminalac koji je nešto o tetoviranju naučio na robiji. Nisam želela da mojoj ćerki neko na Floridi kaže da će da je siluje dok mu ne dosadi, a onda će malo da je recne nožem i spusti u močvaru aligatorima. Nisam želela da moja ćerka bude narkomanka, da puši nekome za drogu…
    Mama je sedela u kuhinji i pila pivo. Jedan posao je završila, došla je kući da se istušira, popije pivo i krene na drugi. Rekla sam mami da sam trudna, da se selim kod dečka koji je vojni veteran, koji je u kolicima, ne može da hoda. Pogodili ga u Iraku.
    Mama me je gledala kao kad sam imala deset godina i opisala joj babicu i doktora. To je potrajalo. Napokon je trepnula i posle toga njeno lice više nije bilo isto. Nešto je iščililo iz nje. Rekla sam: “Ne izmišljam.”  Ustala je sa stolice, otišla do frižidera, uzela dve limenke piva i otvorila obe. Jednu je pružila meni: “Da nazdravimo, ćero. Jedna usta manje u mojoj kući, jedna više u tvojoj i tog tvog jebača u kolicima.”

    Tata me je nosio na ramenu. Malo sam se pravila da spavam, a malo sam se smejala mami koja je išla iza nas, plazila mi se, dlanove stavila kraj ušiju i mahala njima. Bilo je toplo veče, iz nekih dvorišta je mirisala pokošena trava.
    Tata je bio automehaničar. Ruke su mu bile ispucane i te pukotine su bile crne od masti i ulja. Mirisao je na mošus i garažu.
    Jedne večeri, pijan, vikao je na mamu, gurnuo je na trosed i koraknuo ka njoj sa podignutom rukom da je udari. Vrisnula sam da ostavi mamu na miru, da je ne udara. Bilo mi je šest godina. Tata i mama su se često svadjali i tata je tukao mamu. Molila sam Boga da to prestane. Ali nije. Zato sam prestala da verujem u Boga.
    Tata se okrenuo ka meni i udario me. Jako me je zaboleo obraz, ali nisam zaplakala. Ponovo me je udario, ja sam ćutala, samo sam rukama pokrila lice. Udario me je po rukama. Nisam zaplakala. Tata je bio u čudu, pogledao je mamu pa mene. Mama je viknula: “Gubi se iz ove kuće ili zovem policiju, tukao si dete.” Tata se okrenuo i izašao. Zalupio je izlazna vrata. Čula sam kad je otvorio vrata svog auta, pa ih onda snažno zatvorio. Pogledala sam kroz prozor. Bio je naslonjen na volan. Izašla sam iz kuće i tiho prišla autu. Prozor je bio otvoren. Tata je glasno plakao. Vratila sam se u kuću i rekla mami: “Hoću da se tata vrati. Ja sad idem da ga dovedem. Nije tukao tebe. Mene je tukao, ja mu opraštam.”
    U našem komšiluku je živela jedna stara Indijanka. Jednom me je videla, kao sasvim malu, kako plačem. Rekla mi je da odmah prestanem. Rekla mi je da budem kao indijanska deca – ona nikada ne plaču. Kad su sasvim male bebe, čim zaplaču, majke im rukama pokriju usta i nos. Tako bebe brzo nauče da ako plaču – nema disanja.

    Mama mi je dala ime Elethia ali me nije zvala po njemu, već Annie. Ne znam zašto. Nisam nikada pitala.

    Tata mi je rekao da je prestao da pije i da puši. “Zezaš me,” nisam mogla da se ne nasmejem. Tata me je ozbiljno pogledao: “Princezo, pazi malo na svoj jezik.”
    To ‘Princezo, pazi malo na svoj jezik’ nisam čula večnost. Bila sam mala, nešto rekla, tata mi je udario šamar i rekao: “Princezo, pazi malo na svoj jezik.” Ja sam ponovila, opet sam dobila šamar i: “Princezo, pazi malo na svoj jezik.” Opet sam isto ponovila, ali tiše jer jer me je bolelo lice, a tata je podigao ruku da me udari, ali nije. Mama je njega udarila pivskom flašom po glavi.

    “Doktor je rekao da imam rak na plućima,” rekao je tata. Mislim da sam ga tada gledala kao što je mama mene više puta gledala kad bih još nešto važno saopštila: tupo, bezizražajno, netremice. “Doktor je rekao da je rak otkriven na vreme, da će sve da bude OK sa mnom. Samo treba da prestanem da pušim i da pijem, i da započnem sa terapijom. Rekao je da će sva kosa da mi opadne. Nije mi žao kose. NJe nije puno ostalo, ali mi je žao brade i brkova. Kupio sam mašinicu za šišanje. Zato sam te i pozvao, ti me ošišaj, sasvim, sasvim kratko.” “Gde ti je devojka?,” upitala sam, gledajući tatine smedje brkove i bradu, bez i jedne sede. Tata se nasmejao: “Pobegla. Čim je čula šta imam, rekla mi je da je njen stari umro od toga i da ona ne želi dva puta da prolazi kroz isto. Kučka.”

    Tati je ubrzo opala sva kosa. Počeo je da pati od nesanice. Često me je zvao, ne gledajući koje je doba noći. Podizala sam slušalicu: “Da, tata.” Malo slušala šta mi govori, pa spuštala slušalicu na tepih i nastavljala da spavam. Tatin glas se obraćao mraku moje spavaće sobe. Tata je pričao o mnogo čemu, ali je najčešće govorio o svom detinjstvu koje je proveo na maloj, siromašnoj farmi i o svom ocu siledžiji, koji je tukao decu i silovao ženu. Tatin otac je umro u četrdeset i šestoj godini. Iza sebe je ostavio sedmoro male dece, sve jedno drugome do uveta, i trudnu ženu. Nekoliko meseci kasnije, vrativši se iz škole, deca su na podu kuhinje našla mrtvu majku. Izmedju njenih golih nogu, u lokvi krvi, bila je mrtva beba, pupčanom vrpcom povezana sa majkom.

    Tati je bilo pedeset i dve godine kada je umro. Meni je tada bilo trideset i dve i peti sin je bio na putu.

    Mama je spavala u fotelji. Televizor je bio uključen: reklama za deset CD-a sa muzikom iz šezdesetih. Levo od mame je bio stočić, a na njemu pepeljara prepuna pikavaca i tri limenke piva. Svaku sam malo podigla uvis; prva je bila prazna, druga takodje, u trećoj je bilo malo piva. Popila sam to i spustila limenku na stočić. Taj stočić, lampu kraj njega, rezervni usisivač i još po koju stvar u kući, mama je pronašla kraj kontejnera iza velike zgrade izmedju šoping mola i hotela “Radisson”, blizu autoputa 480. Tata joj je pokazao taj rudnik starudija. On je otud donosio razne stvari. Stanari zgrade su se pri selidbi odricali nekih stolica, polica, lampi, dečijih igračaka, plastičnih novogodišnjih jelki… Tata je sve donosio kući, sve mu je to trebalo. Pokvareno je popravljao, prao, nešto prefarbavao i par puta godišnje je to prodavao ispred garaže. Po komšiluku je postavljao plakate sa obaveštenjem da je GARAGE SALE tog i tog dana, na toj i toj adresi. Kada nas je ostavio, zbog neke ženske iz kancelarije servisa gde je tada radio, koja je ostala trudna s njim, posle par vodjenja ljubavi u njegovom džipu u pauzi na poslu, mama je rekla: “Neka sada njoj u kuću vuče to smeće.” No, kad je tata otišao, mama bi ponekad svratila do zgrade i pogledala ima li kraj kontejnera nešto što bi joj koristilo u kući.

    Sela sam u fotelju i gledala mamu kako spava. Mnogo rada, četvoro dece, razni tipovi pre i posle tate, mnogo piva i nečeg žešćeg, ostarilo je mamu. Tako usnula, otvorenih usta, bez proteze, bez šminke, izgledala je deset godina starija nego što je bila. Nažalost, nisam nasledila njene lepe plave oči. Polusestra i dva polubrata takodje nisu.

    Otišla sam do frižidera. Jednu limenku piva sam stavila u torbu a drugu otvorila i vratila se u fotelju nasuprot mame. Na televiziji muzika iz šezdesetih, deset CD-a za stodvadeset dolara, poštarina besplatna. Puštali su od svake pesme po malo. Kroz deset minuta sam opet otišla do kuhinje; jednu limenku sam otvorila a drugu spustila u torbu, da imam za kasnije, kod svoje kuće. Opet sam gledala mamu, imala je bolju kosu od mene. Pomislila sam: "Sledeće godine, u ovo vreme, mama, ti ćeš biti mrtva."

    Kad sam popila pivo, obe limenke sam spustila na stočić kraj druge tri. Lagano sam otvorila izlazna vrata, izašla na trem i onog časa kada sam pritvorila vrata, učinilo mi se da čujem iznutra: “Znam… Ti, vidovita kučko.”

    Nisam se vraćala u kuću. Ušla sam u auto, startovala ga i lagano krenula. Posle druge ili treće kuće, u levom uvu sam čula mamin šapat: “Majka tvog oca, ona sirotica, zvala se Elethia. Tvoj otac nije voleo imena. Nikada nije pominjao imena svojih roditelja, braće i sestara, kolega sa posla… Ime svoje majke je pomenuo samo jedamput, na početku naše veze, posle seksa na zadnjem sedištu njegovog starog Buicka LeSabre, dok smo pušili, dok si se ti u meni začinjala.”