Marija Aaleksić | Govor Branka

Pesnici umiru unapred,

ali ja sam umro u stihu.

U tišini koja nije htela da sluša.

„Hoće li sloboda umeti da peva

kao što su sužnji pevali o njoj?“

— pitao sam,

i niko nije odgovorio.

Ni sloboda.

Ni pesma.

Samo tamni mrak papira.

Sada,

posle smrti,

lepota više ne boli.

Ne traži oblik,

ne gori.

Samo traje.

Bešumno.

Kao što traje kraj bez straha.

„Ubi me prejaka reč.“

Jesam je rekao.

Jesam je znao.

I pustio da me preseče,

kao svetlost među slepima.

Oni koji čitaju moje stihove

ne znaju da su to moje kosti.

Ne znaju da je svaka reč

jedan nokat,

jedna ruka

koja je tražila svet.

A sada —

ne tražim više.

Sad samo stojim

među zvezdama,

među metaforama koje su me preživele.

„Ja sam se ubio zbog nje — Poezije.“

Ne tražite me u zemlji.

Tražite me u tišini

koja peva.